Posle kamenica u prvoj palestinskoj intifadi, ili ustanku, došle su ljudske bombe u drugoj. Sada su se Palestinci okrenuli noževima. Uoči dvadesete godišnjice atentata na izraelskog premijera Jicaka Rabina, poslednjeg čoveka koji je oličavao stvarnu nadu u mir, eruptira li treća intifada?
Ne treba sumnjati da su poslednje napade noževima širom Izraela i Zapadne obale očigledno izveli „usamljeni vukovi“. Međutim, oni su odjek novog talasa otpora Palestinaca koji ide iza fizičkih granica – što je, na primer, pokazalo nedavno podmetanje požara u jevrejskom hramu u Nablusu. Kako Hamas sada otvoreno poziva na treću intifadu, niko ne poriče da je situacija ozbiljna.
Zapravo, novi palestinski ustanak ne bi trebalo da bude iznenađenje. Nije se dogodilo ništa što bi prekinulo izraelsko-palestinski ciklus krhkih primirja i eksplozija nasilja. Situacija nije čak ni zamrznuta; ona se pogoršava zahvaljujući uvećanoj političkoj i verskoj radikalizaciji obe strane. Pa ipak, sudeći prema stavu međunarodne zajednice, niko to nije očekivao.
Nedavno sam prisustvovao maloj konferenciji u Parizu o novim izazovima i promeni ravnoteže snaga na Bliskom istoku. Niko od glavnih govornika nije čak ni usput dotakao rastući talas nasilja u Izraelu. Oni su bili preokupirani diskusijom o krizi u Siriji – koja sada predstavlja stvarnu pretnju međunarodne eskalacije – kao i diplomatskim, strateškim i ekonomskim posledicama nuklearnog sporazuma sa Iranom.
Realnost je da je svetskim liderima preostalo malo energije da se posvete izgleda nerešivom konfliktu Izraela i Palestine – sukobu koji su pokušali da reše bezbroj puta, u čemu nisu uspeli. Zaista, malo je ozbiljnih sumnji da li postoji održiva alternativa sada krhkom, a ponekad nasilnom statusu kvo.
Ako je Izrael u prošlosti odbijao da ode sa okupiranih teritorija, kako je moguće očekivati da to učini sada, kada Islamska država mili prema granici? Kad bi to učinio, podstakao bi nove velike rizike, neuporedive sa sadašnjim kratkim trzajima nasilja u Izraelu, gde je inače stabilna bezbednosna situacija.
A ko bi sa palestinske strane bio voljan – mnogo manje sposoban – da učestvuje u ozbiljnim pregovorima sa izraelskom vladom koja sve više ide u desno? Previše je naprslina i slabosti na jednoj, i previše jake iluzije snage na drugoj strani da bi razgovori doneli bilo šta što bi vredelo.
U svakom slučaju, čak i da su nastavili razgovore, izraelski i palestinski pregovarači ne bi sami postigli sporazum; a međunarodna zajednica je suviše podeljena, umorna i ravnodušna da bi im nametnula sporazum. Ako sada postoji konsenzus, negativan je. Kako su sve strane pomirene s trenutnom situacijom, san o „rešenju dve države“ – zasnovan na zdravoj ideji razmene teritorije za mir – efektno je mrtav.
Naravno, status kvo je mnogo manje poželjan za Palestince nego za Izraelce. Ali oni možda ne treba da čine ništa osim da čekaju, jer njihova demografska prednost raste. Bez sopstvene održive države, Palestinci će postepeno postajati većina u sadašnjoj „jevrejskoj državi“. Političke, društvene i verske posledice takvog preobražaja bile bi dalekosežne i neprihvatljive za Izraelce.
Izraelsko-palestinski konflikt je toliko tvrdokoran zato što predstavlja sudar nacionalizama. Ako preraste i u sudar religija, kompromis će postati gotovo nemoguć, čak i bez dalje radikalizacije.
Kako rešenje „dve države“ više nije na stolu, dok je uspostavljanje stabilne dvonacionalne države neodrživo, neki glasovi, uglavnom sa izraelske levice, sada se igraju sa trećom idejom: konfederacijom Izraelaca, Palestinaca i Jordanaca. Palestinci su izuzetno srodni sa Jordancima, jer više od polovine njih je palestinskog porekla. Istovremeno, Jordan je najbliži partner Izraela u regionu. Ovi faktori Jordan izgleda čine, kako mnogi misle, idealnim mostom između Izraela i Palestine.
Naravno, ostaje ozbiljno nepoverenje. Ipak, zagovornici ove ideje obrazlažu da bi jasne ekonomske prednosti takve konfederacije – koja bi obuhvatala zonu slobodne trgovine i zajedničke ekonomske poduhvate – mogle biti dovoljno privlačne svim stranama da predlog stave na solidnije tlo.
Međutim, taj predlog, iako je sigurno dopadljiv, nije u skladu sa današnjim realnostima na Bliskom istoku. Za razliku od evropskih zemalja, koje su posle Drugog svetskog rata bile toliko iscrpljene sukobom da su pristale da ujedine svoje suverenitete u interesu mira, zemlje na Bliskom istoku sada prolaze kroz sve snažniju klimu nacionalizma, netolerancije i mržnje.
Uzrokujući stalno pomeranje ka političkoj desnici, izraelska politika okupacije potkopala je političke i etičke temelje države, pretvarajući premijera Benjamina Netanjahua u taoca snaga koje su ekstremnije čak i od njega. Male manjine izraelskih ekstremista više ne oklevaju da upotrebe nasilje, ako ne i da nametnu svoja uverenja drugima. A radikalizacija na palestinskoj strani čije je rasplamsavanje pomogla okupacija dobro je dokumentovana. Međutim, usred uspona Islamske države i kraja međunarodne izolacije Irana, da ne pominjemo palestinske napade noževima, ko može da ubedi Izraelce da je najveća dugoročna pretnja sa kojom se suočavaju njihova sopstvena politika?
Niko ne može sa sigurnošću reći da li bi se mir između Izraelaca i Palestinaca ostvario da je Rabin poživeo. Ali kako je region sve više zaglavljen u trci ka ambisu, retka kombinacija hrabrosti, skromnosti i lucidnosti kakvu je on oličavao danas je preko potrebna.
Autor je profesor na Institutu političkih nauka u Parizu, visoki savetnik na Francuskom institutu za međunarodne poslove (IFRI) i gostujući profesor na King koledžu u Londonu
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
