Oland u političkoj zamci

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pitanje državljanstva je otvoreno 16. novembra, svega tri dana posle napada, kada je predsednik Fransoa Oland najavio različite mere zaštite od terorističkih pretnji, uključujući produžetak vanrednog stanja, uvedenog na dan napada, za tri meseca. Tom prilikom je Oland objavio svoju nameru da se francusko državljanstvo oduzima svakoj osobi sa dva državljanstva – uključujući i onu rođenu u Francuskoj – za koju se pronađe da je kriva za „pokušaj potkopavanja fundamentalnih interesa države ili za teroristički čin (ranije su samo osobe sa dva državljanstva koje su postali građani Francuske preko naturalizacije ili braka mogli biti osuđene na takvu kaznu)“.

Prva istraživanja javnog mnjenja su pokazala da nadmoćna većina Francuza podržava Olandov predlog. Međutim, zakon je naišao na ogorčeno protivljenje ključnih delova Olandove Socijalističke partije, posebno inteligencije i grupe za ljudska prava, pa čak i najužeg kruga – što je Olanda dovelo u neprijatnu političku poziciju.

Pa jesu li kritičari u pravu? Argument koji najstrastvenije brane – da zakon diskriminiše osobe sa dvojnim državljanstvom u odnosu na građane Francuske – nije naročito snažan, jer takva diskriminacija u Francuskoj postoji bez obzira na to hoće li zakon biti usvojen. Čak je i primer koji daju kako bi opravdali ove kritike – oduzimanje francuskog državljanstva Jevrejima tokom Drugog svetskog rata – varljiv. Dok su Jevreji trpeli užasan progon prosto zato što su bili Jevreji, Olandovim predlogom bi bila kažnjena specifična grupa osuđenih kriminalaca.

Nema sumnje da oduzimanje državljanstva ima dugu istoriju u Francuskoj. Prvi put je uvedeno 1848. radi kažnjavanja građana koji su još bili umešani u trgovinu robljem; ali zakon nikada nije stupio na snagu. Godine 1915. uveden je zakon o oduzimanju državljanstva osobama koje su državljani Francuske i Nemačke ili Francuske i Austrije i koje su prema Francuskoj učinile izdaju ili pokrenule pobunu; primenjen je u oko 500 slučajeva, ali je posle rata prestao da se koristi.

Onda je došao period zloupotreba. Kada je 1939. počeo Drugi svetski rat, kazne su ponovo bile uvedene za svakog francuskog građanina koji bi se ponašao kao građanin druge zemlje. Do 1944. višijevski režim je oduzeo državljanstvo 15.000 građana, uključujući 7.000 Jevreja, i isključio iz građanstva oko 110.000 Jevreja koji su živeli u Alžiru, tada francuskoj teritoriji (Alžircima je 1870. garantovano francusko državljanstvo). Mogućnost da se nekome oduzme francusko državljanstvo je 1945. dodata Francuskom građanskom zakoniku.

Na međunarodnom nivou je, međutim, ova kazna odbačena. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. ističe da „svako ima pravo na državljanstvo“ i da niko ne treba da bude „arbitrarno lišen“ državljanstva. Deset godina kasnije NJujorška konvencija, koju je Francuska potpisala ali ne i ratifikovala, eksplicitno zabranjuje oduzimanje državljanstva pojedincu – što je tačka povodom koje je francuska vlada izrazila svoje rezerve. Francuska je 1998. izmenila svoj zakonik odlučujući da se državljanstvo može oduzeti jedino osobi sa dvojnim državljanstvom, čime je francuski zakon pomirila sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima.

Ova promena je u osnovi daleko ubedljivijeg argumenta protiv Olandovog zakona: pošto mera može biti primenjena na izuzetno mali broj ljudi, ona ne može naročito poslužiti kao pretnja. Ukratko, zakon je relativno beznačajan.

Naravno, neko bi mogao, imajući na umu ovu činjenicu, da tvrdi da je malo razloga za protivljenje zakonu. Problem je što je Olandova administracija predložila ugrađivanje proširenih kriterijuma za oduzimanje državljanstva u ustav. Taj potez – prema rečima nekih učenih pravnika, uključujući bivšeg francuskog ministra pravde Robera Badintera nepotreban – imao je za cilj da spreči da francuski ustavni savet ili EU obore zakon. I to je stvari za Olanda učinilo mnogo težim.

Za promenu ustava potrebna je podrška tri petine članova Narodne skupštine i Senata, na zajedničkoj sednici. To znači da Olandu treba podrška njegove partije i opozicije. A, kako se čini, do toga će doći teško pošto su obe strane duboko podeljene u vezi s ovim predmetom.

Na strani socijalista su se pojavile velike pukotine, oličene u odluci ministarke pravde Kristijan Taubira da podnese ostavku pre nego što bi došla u situaciju da zakon brani. Što se tiče opozicije, koja u Senatu ima većinu, neki, uključujući i bivšeg predsednika Nikolu Sarkozija, podržavaju zakon; drugi, poput bivšeg premijera Fransoa Fijona imaju ozbiljne sumnje.

Oland je mogao da odabere drugačiji, manje konfliktan put; tehnički, to još uvek može. Ali on je zauzeo svoj stav samo tri dana posle terorističkih napada, kada je osetio da državi treba snažan gest njenog lidera koji bi pokazao da je on spreman da učini šta god je potrebno da se bori protiv terorizma – i kazni njegove počinioce. Nije očekivao metež koji je nastao u ionako već podeljenom političkom okruženju.

U ovom trenutku za Olanda bi bilo praktično nemoguće da preokrene – ili čak i olakša – svoj položaj, a da pritom ne ispadne slab. Uprkos njegovom dobro poznatom političkom oštroumlju, Oland je upao u političku zamku iz koje niko neće izaći neozleđen, kakva god bila sudbina zakona.

Autor je predsednik počasne sekcije u francuskom Državnom savetu i bivši profesor na Institutu za političke studije u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org