Poljski zaokret ka autoritarnoj vladavini podigao je zvona za uzbunu širom Evropske unije i unutar NATO. Od kako je došla na vlast u oktobru, Partija pravde i razvoja (PiS) Jaroslava Kačinjskog napala je Ustavni sud Poljske, ispolitizovala pravosuđe i javnu upravu i jurnula na medijski pluralizam.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Kritičari vlade PiS-a, koju predvodi premijerka Beata Šidlo (dok Kačinjski vlada iza zavese pošto nema zvanično nameštenje) opisuju njene poteze kao iznenadni napad radi uvođenja „neliberalne demokratije“, slično onome što je mađarski premijer Viktor Orban uradio u svojoj zemlji u poslednjih šest godina. Ali nazvati ono što se pravi u Poljskoj neliberalnom demokratijom vodi ka velikoj zabludi i to na način koji ugrožava pokušaje da se autokrate u pokušaju – poput Kačinjskog i Orbana – obuzdaju. Najzad, nije samo liberalizam pod pretnjom, već sama demokratija.
Koncept „neliberalne demokratije“ može se pripisati američkom spoljnopolitičkom misliocu Faridu Zakariji koji je u jednom svom eseju iz 1997. opisivao režime koji imaju izbore, ali ne i vladavinu prava i koji redovno zaobilaze ustav. Bila je to ideja koja se izrodila iz razočarenja. U plahovitim danima posle pada komunizma preovladavala je neka vrsta demokratske ekstaze (makar na Zapadu). Dostignut je „kraj istorije“, a izbori, predstavničke institucije i vladavina prava će divno funkcionisati, smatralo se.
Ubrzo su, međutim, tek osnažena biračka tela počela da biraju većine koje su koristile svoju vlast da ugnjetavaju manjine i krše osnovna prava. Posledica je bila jasna – sama demokratija nije bila dovoljna. Liberalizam – zaštita manjina i individualnih građanskih sloboda – morao je da bude ojačan.
Ali reč „liberalizam“ nema isto značenje za sve ljude. U mnogim krugovima ona je počela bivati korišćena za opis razobručenog kapitalizma i punu slobodu izbora u ličnom životnom stilu. Baš su alternativna značenja na početku dozvolila političarima kao što su Orban i turski vođa Redžep Tajip Erdogan da se založe za drugačiji oblik većinske demokratije.
Erdogan je, naglašavajući tradicionalni islamski moral, počeo sebe da predstavlja kao „konzervativnog demokratu“. Orban je u svom kontroverznom govoru 2014. objavio svoju nameru da stvori „neliberalnu državu“. U znatno skorije vreme, tokom izbegličke krize, Orban je najavio kraj ere koju je nazvao „liberalna bla bla“ i predvideo da će se Evropa okupiti oko njegove „hrišćanske i nacionalne“ vizije politike.
Međutim, izraz „neliberalna demokratija“ nije nužno protivrečan. Tokom devetnaestog i dvadesetog veka mnogi evropski demohrišćani sebe su nazivali „neliberalnim“. Zapravo, oni su se mogli i naći uvređenim ako bi neko doveo u pitanje njihov čvrsti antiliberalizam.
Ali to ipak nije značilo da oni nisu razumevali i prihvatali važnost prava manjina u funkcionalnoj demokratiji (najzad, manjine mogu postati većina na sledećim izborima). To nije značilo ni da su neizabrane institucije poput ustavnih sudova smatrali, nekako, nedemokratskim. Oni su „liberalizam“ dovodili u vezu sa individualizmom, materijalizmom i, veoma često, ateizmom; ali biti antiliberal nije značilo odbacivati značaj prava ili nezavisnih institucija.
Ono što predlažu vlade kao što su one u Poljskoj, Mađarskoj i Turskoj je nešto prilično drugačije. Jedno je kritikovati materijalizam, ateizam ili čak individualizam. Nešto drugo je pokušavati ograničiti slobodu govora i okupljanja, medijski pluralizam ili zaštitu manjina. Prva stvar jesu neslaganja u vezi sa različitim političkim filozofijama koje mogu opravdati demokratiju. Drugo predstavlja napad na same temelje demokratije.
Izbori, na kraju krajeva, mogu biti nedemokratski čak i ako vladajuća stranka ne puni glasačke kutije. Ako su opozicione stranke bile sprečavane da se približe biračima, a novinari se ne usuđuju da izveštavaju o neuspesima vlade, biračke kutije su već napunjene. Nije slučajno što su mnoge demokratije koje su se pojavile posle pada komunizma ustanovile ustavne sudove da štite prava i očuvaju pluralizam. Konačno, ove institucije osiguravaju i održavaju demokratiju.
Sve dok kritičari budu koristili izraz „neliberalna demokratija“ za opis dešavanja u zemljama poput Poljske, vođe kao što je Kačinjski će jednostavno moći da kažu – „tačno tako!“ Daleko od toga da je shvataju kao kritiku. Izraz osnažuje reputaciju ovakvih lidera kao protivnika liberalizma dozvoljavajući im da i dalje svoje poteze nazivaju „demokratijom“ koja je, uprkos svim razočarenjima u poslednjih četvrt veka, i dalje najvažniji preduslov za pripadnost geopolitičkom „Zapadu“.
Štaviše, izraz „neliberalna demokratija“ potvrđuje priču da je demokratija u domenu nacionalnih vlada – i da Evropska unija forsira nedemokratski liberalizam. To omogućava ličnostima kao što su Kačinjski i Orban da EU predstavljaju kao agenta razgoropađenog kapitalizma i libertarijanske moralnosti.
Činjenica da su nove evropske autokrate došle na vlast na osnovu slobodnih i fer izbora ne daje demokratski legitimitet njihovim pokušajima da čitave političke sisteme preobraze sebi u korist. Umesto da ih opisujemo kao „neliberalne“ trebalo bi da ih nazivamo onako što zaista jesu: „nedemokrate“.
Autor je profesor politike na Univerzitetu Prinston i autor knjige „Izazivanje demokratije: Političke ideje u Evropi dvadesetog veka“
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
