Nešto zanimljivo se pojavilo u ponašanju birača sa obe strane Atlantika: mladi birači glasaju na načine koji su upadljivo drugačiji od onih za koje se opredeljuju njihovi stari. Izgleda da se otvorilo veliko razvođe, zasnovano ne toliko na pitanjima prihoda, obrazovanja ili roda koliko na generaciji birača.
p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Za ovu podeljenost postoje dobri razlozi. Životi i mladih i starih, onakvi kakvi su sada, različiti su. Prošlosti su im drugačije, a i perspektive.
Hladni rat se, na primer, završio čak dok se neki nisu rodili, dok su drugi još bili deca. Reči kao što je socijalizam više ne nose značenje kakvo su nekad imali. Ako socijalizam znači stvoriti društvo u kojem zajednička briga nije odbačena – gde ljudi brinu o drugim ljudima i okolini u kojoj žive – neka bude tako. Istina, možda je bilo propalih ogleda pod tim naslovom pre četvrt ili pola veka; ali današnji opiti nemaju sličnosti sa onima iz prošlosti. Dakle, neuspeh eksperimenata iz prošlosti ne govori ništa o novima.
Stara viša srednja klasa Amerikanaca i Evropljana je imala dobar život. Kada su oni stigli na tržište rada, čekali su ih dobro plaćeni poslovi. Pitanje koje su oni postavljali bilo je šta žele da rade, a ne koliko će dugo morati da žive sa roditeljima pre nego što dobiju posao koji će im omogućiti da se odsele.
Ta generacija je očekivala da će imati siguran posao, da će rano stupiti u brak, kupiti kuću – a možda i letnjikovac – i da će se, najzad, penzionisati sa razložnom sigurnošću. Iznad svega, očekivali su da će steći više od njihovih roditelja.
Dok je današnja stara generacija nailazila na džombe na putu, njihova očekivanja su, najvećim delom, bila ispunjena. Oni su mogli više da dobiju od kapitalnih dobitaka na svoje kuće nego od rada. NJima je to gotovo sigurno bilo čudno, ali su voljno prihvatili poklon od naših spekulativnih tržišta i često sebe opravdavali time da su kupovali u pravo vreme na pravom mestu.
Danas su očekivanja mladih ljudi suprotna, gde god oni bili u distribuciji dohotka. Sa nesigurnošću posla suočavaju se čitavog života. U proseku, mnogi svršeni studenti potrošiće mesece dok pronađu posao – često pošto su jednom ili dva puta besplatno stažirali. I sebe smatraju srećnicima, jer znaju da njihovi siromašniji drugovi, od kojih su neki na studijama bili bolji, ne mogu sebi da priušte godinu ili dve bez prihoda, a nemaju ni vezu za stažiranje.
Današnji diplomci su opterećeni dugom – što su siromašniji, to su zaduženiji. Dakle, ne pitaju kakav posao bi želeli; oni prosto pitaju koji posao će im omogućiti da plate dugove za svoje studentske kredite, koji će ih često opterećivati 20 godina ili duže. Isto tako, kupovina kuće je daleki san.
Ovakva batrganja znače da mladi ne razmišljaju puno o svom penzionisanju. Ako razmišljaju, samo će biti uplašeni zbog toga koliko će im biti potrebno da prikupe kako bi živeli pristojno (više od gole socijalne sigurnosti), s obzirom na to da će se kamatne stope verovatno održavati na najnižem mogućem nivou.
Ukratko, današnji mladi ljudi svet gledaju kroz objektiv međugeneracijske pravičnosti. Deca iz više srednje klase možda na kraju i dobro prođu, pošto će naslediti bogatstvo od roditelja. Iako im se takva vrsta zavisnosti možda ne sviđa, alternativa im se još manje dopada: novi početak u kojem su karte složene tako da im otežaju da se približe bilo čemu što je nekada viđeno kao osnovni životni stil srednje klase.
Ove nejednakosti ne mogu biti lako razjašnjene. Nije da ovi mladi ljudi nisu naporno radili: ove tegobe pogađaju one koji su duge časove provodili učeći, koji su u školi bili odlični, i sve učinili „kako treba“. Osećaj socijalne nepravde – da je ekonomska igra nameštena – se pojačava kada oni vide bankare koji su izazvali finansijsku krizu, koja je uzrok uporne bolesti ekonomije, kako se udaljavaju sa ogromnim bonusima, a da gotovo niko od njih ne odgovara zbog prestupa. Učinjena je velika prevara ali, nekako, niko je nije počinio. Političke elite su obećale da će „reforme“ doneti prosperitet bez presedana. I jeste, ali samo za jedan odsto na vrhu. Svi ostali, uključujući i mlade, dobili su nesigurnost bez presedana.
Ove tri stvarnosti – socijalna nesigurnost nezabeleženih razmera, ogromna nejednakost i gubitak poverenja u elite s pravom definišu naš politički trenutak.
Još istoga ne može biti odgovor. Zbog toga partije levog i desnog centra u Evropi gube. Amerika je u čudnoj situaciji: dok se republikanski predsednički kandidati takmiče u demagogiji nudeći loše predloge koje će stvari jedino učiniti gorim, oba demokratska kandidata daju predloge koji mogu doneti pravu promenu, samo ako ih Kongres odobri.
Ako bi reforme koje predlažu Hilari Klinton ili Berni Senders bile primenjene, sposobnost finansijskog sistema da žrtvuje one koji već prednjače u nesigurnom životu bila bi zauzdana. A oboje imaju predloge za korenite reforme koje bi promenile način na koji Amerika finansira visoko obrazovanje.
Ali mora se više učiniti kako bi kuće mogli da imaju ne samo oni sa roditeljima koji im mogu dati kaparu, i kako bi se omogućilo sigurno penzionisanje, s obzirom na ćudljivosti berzi i svet blizu nulte kamate u koji smo ušli. Što je najvažnije, mladi neće naći lak put do tržišta rada sve dok se ekonomija znatno ne popravi. „Zvanična“ nezaposlenost u Sjedinjenim Državama od 4,9 odsto prekriva mnogo veće nivoe prerušene nezaposlenosti koja u najmanju ruku plate drži dole.
Međutim, nećemo moći da rešimo problem ako ga ne prepoznamo. Naši mladi ga vide. Oni osećaju odsustvo međugeneracijske pravde i imaju pravo da budu besni.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista Instituta Ruzvelt
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
