Nemačka je izgubila jednog od svojih gorostasa kada je prošle nedelje u dubokoj starosti, u svojoj 96 godini preminuo bivši kancelar Helmut Šmit. Šmit je bio ministar odbrane od 1969. do 1972, ministar finansija od 1972. do 1974. i savezni kancelar od 1974. do 1982. Naši dani i doba mogu izgledati prilično burno; ali godine u kojima je Šmit vladao Nemačkom uopšte nisu bile tihe.
Šmit je bio kancelar u vreme nemačke Nove istočne politike i detanta, prve globalne krize nafte, ekonomske recesije, stagflacije i nove masovne nezaposlenosti u Evropi. Njegova generacija suprotstavila se terorizmu unutar zemlje i bila svedok revolucije u Iranu, sovjetske invazije na Avganistan i uspona Solidarnosti u Poljskoj.
Šmita se sećamo kao praktičnog pragmatičara, ali iznad svega kao veštog upravljača krizama. Svoje sposobnosti prosuđivanja i rukovođenja dokazao je rano, kada se kao gradski senator u Hamburgu 1962. suočio sa velikom poplavom koja je uništila grad. Šmit je svoju reputaciju pragmatika pojačao dosledno izražavajući svoje duboko nepoverenje prema velikim planovima i dugoročnim vizijama, ali nikad ne odustajući od svog osnovnog uverenja da su za njegove političke ciljeve postojali moralni temelji. Otud nije čudo što je Karl Poper, sa svojim pragmatskim ali vrednosno zasnovanim pristupom, bio njegov omiljeni filozof.
Kao sin najveće luke Nemačke Šmit je bio odani internacionalista, od početka zainteresovan za ono iza naših granica. Kao Poperov student, i noseći uspomene i ožiljke katastrofe iz godina nacizma, tokom svog života bio je bolno svestan i snage i ranjivosti naših otvorenih društava.
Šmit je razumeo da praktični političar događaje treba da prihvata onakve kakvi jesu, upravljajući njima što je moguće pronicljivije. Ali je i instinktivno shvatao da su dnevni događaji oblikovani trendovima i silama: strateškim nadmetanjem između Istoka i Zapada, međunarodnim finansijskim sistemom u razvoju u doba globalne međuzavisnosti, i posledicama dekolonizacije. Bio je među prvima u Nemačkoj koji su primetili uspon Kine i računali sa posledicama vraćanja vodeće uloge Azije na svetskoj sceni.
Za Šmita je temeljna analiza bila nužan preduslov svake političke akcije. Naročito je prezirao emotivni pristup spoljnoj politici. On se nije vladao u skladu sa „ljubazno primate bezumne kad ste sami mudri“. I bez izuzetka je postupao u skladu sa svojim ubeđenjima.
Zajedno sa predsednikom Francuske Valeri Žiskar d'Estenom zalagao se za osnivanje Grupe 7 radi usklađivanja međunarodnih ekonomskih politika i igrao je rukovodeću ulogu na prvom samitu G7 u Rambujeu 1975. Iste godine seo je kraj vođe Istočne Nemačke Eriha Honekera u Helsinkiju potpisujući „Završni akt“ Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi – što je bio glavni proboj politike detanta i otvaranja zatvorenih društava SSSR-a i Varšavskog pakta.
Šmitovi odnosi sa predsednikom SAD Džimijem Karterom bili su složeni, kako su mnogi posvedočili. Ipak, Šmit je uvek bio snažan zagovornik tesne prekoatlantske saradnje koju je video kao nužnu za bezbednost i spoljnu politiku Nemačke. Zapravo, njegova inicijativa protiv raspoređivanja sovjetskih nuklearnih raketa srednjeg dometa SS-20, koju je izložio u velikom govoru 1979, pre svega je bila izraz zabrinutosti zbog mogućeg rasturanja saveza Evrope i SAD.
Šmitova principijelna posvećenost odluci NATO iz 1979 da se nuklearne rakete srednjeg dometa uklone iz Evrope bila je razočarala mnoge u njegovoj partiji. Ali je bila zasnovana na njegovom pažljivom i trezvenom razumevanju razvoja strateškog pejzaža.
Konačno, Šmit je bio pravi Evropljanin. On je živeo kataklizmu koju je ekstremni nacionalizam napravio u Nemačkoj. Ostao je nepoverljiv prema tvrdnjama o ireverzibilnom napretku. Promena nabolje može doći samo iz praktičnih inicijativa, a ne iz govora u nedelju.
Otud je integracija Evrope morala da dođe iz realnih politika i institucija, a ne na osnovu dekreta. On i Žiskar napravili su Evropski savet (koji čine šefovi vlada Evrope) koji je sada glavni igrač u institucionalnom mehanizmu Evropske unije. Gurali su ideju monetarne integracije koja se ostvarila u narednoj generaciji. Bili su oličenje francusko-nemačke posvećenosti ujedinjenoj, mirnoj Evropi, sposobnoj da svoju težinu na globalnom planu pokaže samo kada nastupa i ako nastupa jedinstveno i celishodno.
Šmit je bio mentor nemačkom narodu decenijama pošto se povukao iz aktivne politike. Međunarodne krize, svetski poredak i budućnost Evrope ostale su njegove glavne preokupacije i on je video ulogu i odgovornost svoje zemlje za njihovo oblikovanje.
Njegovo promišljanje imalo je snažne normativne osnove, ali ga je njegovo pronicljivo razumevanje sveta vodilo spoljnoj politici sa smislom za smernost i strateško strpljenje. Upravo je ovaj redak spoj moralnosti i istrajnosti nasleđe Šmita kao spoljnopolitičkog mislioca i praktičara. Učinićemo dobro ako čuvamo njegove prioritete i principe kao glavne u našim mislima, sada pošto on više nije tu da nas podseća na njihovu neophodnost.
Autor je ministar spoljnih poslova Nemačke
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
