Tri tipa migracionih supersila

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Ali se zbog masovnog kretanja ljudi već stvaraju tri tipa migracionih supersila – novi kolonizatori, oni koji su za integraciju i oni između.

Novi kolonizatori podsećaju na naseljenike iz Evrope koji su se širili po svetu u 18. i 19. veku, donoseći korist ne samo sebi, već i njihovim domovinama. Slično tome, najpokretniji stanovnici 21. veka pomažu svojim zemljama porekla da dobiju pristup tržištima, tehnologiji i politički glas u svetu. Američki novinar Hauard Frenč opisuje kako je Afrika postala „drugi kontinent Kine“, pošto više od milion novih kineskih naseljenika ponovo stvara Podsaharsku Afriku. Pošto više kineskih državljana živi van Kine nego što ima Francuza koji žive u Francuskoj, slična priča se dešava na gotovo svim kontinentima. Kada se ti migranti vrate u Kinu, njihovi kapaciteti su u ekspertskom smislu iskorišćeni. Poznati u Kini kao „morske kornjače“ oni dominiraju u tehnološkoj industriji svoje zemlje.

Indija takođe ima ogromnu dijasporu od, kako se procenjuje, 20 miliona državljana koji su izuzetno uspešni i izuzetno povezani. Preduzetnici rođeni u Indiji su odgovorni za osnivanje svake desete firme u Silikonskoj dolini. Izvršni direktor Majkrosofta je indijskog porekla, kao što je i pronalazač procesora Intel Pentiuma, bivši glavni tehnolog u Motoroli i izvršni direktor Gugla.

Kako od toga ima korist Indija? Za početnike, Indija svake godine dobija novčane pošiljke od više od 70 milijardi dolara, što je najveća suma na svetu, koja čini četiri odsto njenog BDP-a, što je više nego što ona potroši na obrazovanje. I možda nije moguće dokazati uzročnu vezu, priliv Indijaca u Ameriku poklapa se s promenom u geopolitičkim orijentacijama obeju zemalja, što dokazuje i istorijski nuklearni sporazum iz 2008. prema kojem su se SAD odrekle „politike jednake distance“ između Indije i Pakistana.

Pošto je toliko ljudi u pokretu, čak je moguće postati supersila naseljenika, a da ne budete priznati kao država. Kako se procenjuje, 35 miliona Kurda, koji sebe smatraju nacijom bez države, postaju jedna od politički najaktivnijih migrantskih populacija u Evropi. Najverovatnije nije slučajnost što vlade Švedske i Nemačke, budući da imaju ogroman broj stanovnika kurdskog porekla, pružaju vojnu podršku kurdskoj Pešmergi u borbi protiv Islamske države (ISIS).

Druga vrsta supersile jeste ona koja je za integraciju. Biblioteke mogu da se pune knjigama o tome kako su SAD profitirale od svoje sposobnosti da ljude širom sveta preobražavaju u američke državljane. Slično tome, Angola i Brazil preobraćaju svoj odliv mozgova, te primaju ogroman priliv imigranata iz Portugala, svog nekadašnjeg kolonijalnog vladara. Ali dva najupadljivija eksperimenta u današnjoj integraciji jesu Izrael i Isis. Imigracija iz dijaspore je od suštinskog značaja za Izrael, koja se odražava u jevrejskoj reči aliyah koja to označava, a koja je izvedena od glagola „uzdizati se“. Zapravo, vlada obezbeđuje „aliyah konsultante“, kao i besplatne letove u jednom pravcu, časove jezika i praktičnu podršku. Kao rezultat toga, broj stanovnika Izraela je postao devet puta veći od osnivanja zemlje 1948.

Treći tip imigracione sile jeste ona između, koja koristi svoj geografski položaj da iznudi ustupke od suseda koji imaju fobiju prema migraciji. Najupečatljiviji primer jeste Turska; nekada prisiljena da moli da bude razmotrena za članstvo u EU, ona sada diktira uslove svog odnosa s Briselom. Prepis s nedavnog samita sa evropskim liderima koji je procurio u javnost otkrio je kako predsednik Redžep Tajip Erdogan preti izbeglicama u autobusima koji idu ka Grčkoj i Bugarskoj ako njegovi zahtevi nisu ispunjeni. Niger je još jedan primer one sile koja je između. Kao glavni tranzitni centar kroz koji prođe 90 odsto svih migranata iz Zapadne Afrike na njihovom putu ka Italiji, Niger je uspeo da obezbedi 600 miliona evra pomoći od EU. Tako sledi primer bivšeg libijskog predsednika Muamera Gadafija, čije je čuveno upozorenje da će Evropa „postati crna“ ako mu ne plati da zadržava migrante, koji pokušavaju da pređu Sredozemlje.

Ako su uspostavljene sile koje su se prve okoristile od globalizacije trgovine poznate kao G-7, zemlje, regioni i organizacije koje profitiraju od migracije – Kina, Indija, Kurdistan, Izrael, Isis, Turska i Niger, mogle bi da budu nazvane M-7. Pošto kontrola nad prilivima populacije postaje valuta moći, države koje budu sledile M-7 će imati priliku da unaprede svoj geopolitički uticaj.

Najveći izazov za Zapad biće pomirenje pritiska na domaćem tlu da se zatvore granice i geopolitičkih prednosti prihvatanja migracije. Izgleda, bar za sada, da će G-7, za koji je lako dostupan priliv izbeglica nekako postao „kriza“, i dalje pomagati uspon M-7.

*Autor je direktor Evropskog saveta za međunarodne odnose