Vladislava Gordić-Petković Brak: Verovatno nema institucije ni zajednice koja je toliko ismevana i demonizovana, regulisana i osporavana kao brak: nalik na onu komično-bezličnu frazu „mir u svetu“ kojom se svaka anoreksična pubertetlijka dodvorava žiriju, formula „ljubav, brak, deca“ neće omašiti mesto svetog trojstva na listi ciljeva i anonimnih i slavnih.
Brak nije u književnosti onoliko romantizovan koliko bismo pretpostavili ili očekivali. Povezivanje regulisanog suživota dveju jedinki sa osećanjem ljubavi počinje tek negde od pojave trubadurske lirike na tlu Provanse, a po rečima

Džozefa Kembela, upravo su putujući pevači prvi u zapadnoj kulturi o ljubavi razmišljali kao o ličnom odnosu dve osobe, i u romantičnoj strasti prepoznali duhovno iskustvo. Povest o Tristanu i Izoldi prvi put postavlja temu ličnog izbora iznad političke ili društvene vrednosti braka. Od tada ostvarenje ljubavi postaje najplemenitiji zadatak prirode, a lično iskustvo se kao izvor mudrosti nadređuje dogmi, politici, svakom konceptu društvenog dobra. Ideja romantične ljubavi i ideja individualizma neraskidivo su povezani.
Od Defoa do Tolstoja, od Fildinga do Flobera, kod Tekerija, Stendala i Balzaka, odnos braka i ljubavi često je neka vrsta test vožnje ili moralnog lakmusa, individualnog i ideološkog. Junakinje i junaci realističnog građanskog romana prilično su često pritisnuti da prave finansijske predračune vezivanja za ceo život. U društvu njihovog vremena brak je lukava novčana transakcija, ljubav žrtva materijalnih interesa i bezosećajnog snobizma. Džejn Ostin je ponekad nepravedno kadrirana kao dokona usedelica koja ispreda pripovednu prozu od provodadžisanja i tračarenja, ali nezaboravna će ostati ironija sadržana u prvoj rečenici „Gordosti i predrasude“, rečenici koja naoko lukavo i uprepodobljeno tvrdi kako je „opšte poznato“ da mladić s velikim imetkom traži sebi suprugu. Smisao je, dakako, drugačiji: bogati neženja je poželjan plen kog prati oko pomnije i lukavije od oka Velikog brata; bogati neženja je oblik života neumorno kibicovan od strane čopora majki-goniča, a svaka ima ingeniozan plan kako da ga satera u tesnac. Poglavlja „Pop Ćire i pop Spire“ koja opisuju strategije dve zmaj-majke u napetoj bici da za svoju kćer osvoje „trofejnog muža“ učitelja Peru možda nisu najbolje stranice koje je Sremac ikad napisao, ali su najbliže prišle korpusu bračnih tema kojima su francuska, ruska i engleska književnost krcate.
Ironično povezivanje braka i imovine u onoj početnoj rečenici Džejn Ostin otkriva, dakle, žilavost merkantilnog mita o braku – komunističkom idiomatikom rečeno, ništa drugo do udruživanje rada i sredstava. Budući da je rad za hleb nepotrebna izmislica novijeg doba, a doživotna renta faktički nepostojeća u današnjem svetu, možemo samo sa uzdahom da konstatujemo kako je i plemićki i građanski svet s pravom bio opsednut situacijom situiranosti. Džejn Ostin će ljupku surovost i hladnu eleganciju s kojom se vode bračni predračuni prikazati u (donekle opravdavajućem?) kontekstu bespoštedne borbe za neprikosnoveni društveni imperativ – a to je materijalna sigurnost. U ime umetničkog integriteta lepe književnosti, njene će junakinje ipak morati da ostvare nemogući ekvilibrijum finansijske bezbednosti i emotivnog zadovoljenja – biće to skoro pa herkulovski zadatak.
A da ljubav ni u postmodernoj stvarnosti nije daleko od „uštimavanja“ materijalnih interesa, ne pokazuje samo institucija predbračnog ugovora. U „Njujork Tajmsu“ je polovinom decembra među onlajn korisnicima najčitaniji bio tekst naslovljen „Pitanja koja parovi treba da postave pre braka“: sadržao je samo petnaest pitanja, sasvim dovoljna za sporenje i čuđenje.
Prvo pitanje tiče se dece – ne samo odluke da li će ih par imati, nego i dogovora oko toga ko će biti „primarni negovatelj“. Drugo se tiče finansijskih obaveza, treće poslova u kući, četvrto fizičke i mentalne „zdravstvene istorije“ partnera, a tek peto glasi: da li je moj partner onoliko emotivan koliko ja to očekujem? Da je romantika torpedovana natrag u trubadurska vremena, pokazuje i ono što sledi, a to su pitanja „možemo li otvoreno da razgovaramo o svojim seksualnim potrebama?“, „hoćemo li imati televizor u spavaćoj sobi?“, „slušamo li i uvažavamo ideje i žalbe onog drugog?“… Potom treba naštelovati i usaglasiti verska i moralna gledišta, te se odlučiti u kom će duhu deca biti odgajana. I samo onda i kada se apsolvira prisustvo televizijskog aparata i ostalih bogova u emotivno-interesnoj zajedinci, slede dileme o prijateljima, roditeljima i familiji. Najpre „volimo li i poštujemo prijatelje onog drugog?“, a tek nakon toga pitanje da li se brinemo koliko će nam roditelji uticati na brak i – „šta te nervira kod moje familije?“. Izgleda da je poimanje braka daleko od duhovite opaske jednog eksurbanog pisca da Beograđanin prvu bračnu noć obavezno prespava na dušeku za plažu zato što mu kuću zaposedne znana i neznana rodbina.
Činjenicu da je brak manje stvar patrijarhalne ljubokrvnosti a više udruživanje sredstava, interesa i strategija dokazuje i napor anglofone senzacionalističke štampe da „blenduje“ imena trenutno kurentnih glumačkih parova. Golupčići čija je bliskost sve vreme bila sumnjiva, Dženifer Lopez i Ben Aflek, nosili su etiketu „Benifer“, sajentološki tandem Toma Kruza i supruge od tabloida je prozvan „TOMKET“; bračna korporacija humanitarno-glamurozne provenijencije koju su zasnovali Bred Pit i Anđelina Džoli prozvana je „Branđelina“. S druge strane, titula „gospodin Madona“ jasno pokazuje ko u kabalističkom tandemu drži i štap i šargarepu. Kad talenat zakaže, a budžet presahne, način da se grčevito zadrži pažnja publike postaju bračne smicalice: jal lažni datumi venčanja, jal usvajanje dece na juriš.
O braku i istoriji braka postoji mnoštvo podataka na Mreži: od opsežne i ozbiljno napisane odrednice u Katoličkoj enciklopediji na sajtu newadvent.org pa sve do šaljivo-neobaveznog tona i nebrušenog stila na sexscrolls.net. Pomenuta enciklopedija celom fenomenu prilazi sa nenadmašnom retoričkom upeglanošću koja je gotovo perfidna – sem što se jasno i upadljivo naglašava da je brak heteroseksualni fenomen, tamo se ukazuje i da je institucija građanskog braka postojala čak u drevnom Peruu i među Aboridžinima, dakle, pre nego što je postala „poslereformacijska institucija“!
U Katoličkoj enciklopediji nema ništa o istopolnim brakovima, ali se zato drugde može lako naći podatak da je jedina američka država koja je legalizovala tu instituciju Masačusets. Od maja 2004. tamo je sklopljeno osam hiljada brakova, ali tolerancija neće biti dugog veka: drugog januara je brzopotezno izglasana inicijativa da se donese amandman koji bi, kao i naš hit-Ustav, brak označio kao vezu muškarca i žene. Po plačnim reakcijama gej aktivista i euforičnim prizivanjima Boga od strane konzervativnog građanstva, reklo bi se da će predstojeći referendum o ovom pitanju gotovo izvesno zamandaliti prozor s pogledom na razliku.