Kompozitor Filip Glas poznat je po ekscentričnim i originalnim postavkama svojih muzičkih dela, koje iziskuju primenu najsavremenije tehnologije radi postizanja scensko-muzičkih efekata. Takva je i njegova najnovija opera Čekajući varvare, rađena prema istoimenom romanu nobelovca Dž.
Kompozitor Filip Glas poznat je po ekscentričnim i originalnim postavkama svojih muzičkih dela, koje iziskuju primenu najsavremenije tehnologije radi postizanja scensko-muzičkih efekata. Takva je i njegova najnovija opera Čekajući varvare, rađena prema istoimenom romanu nobelovca Dž. M. Kucija. To je poslednja od Glasove dvadeset i jedne opere, impresivnog niza vokalno-instrumentalnih dela koje je autor ostvario od 1976, kada je izvedena njegova opera Ajnštajn na plaži.
Varvari su pre više od godinu dana imali premijeru u nemačkom gradu Erfurtu, u jednoj od tehnološki najsavremenijih operskih kuća na svetu. Stoga je znatno starija koncertna dvorana Bas u Ostinu, u američkoj državi Teksas, kada je ovih dana odlučila da postavi na svoju scenu isto Glasovo delo, suočena sa nemalim tehnološkim problemima koje izvođenje i režija zahtevnog Glasovog dela iziskuju. U prvoj postavci, naime, korišćen je sofisticiran i komplikovan kompjuterski sistem. Shvativši da ne može da obezbedi ovakvu „mrežu“ za izvođenje Varvara u Ostinu, producent teksaške predstave odlučio je da pojedini akteri predstave budu ta „mreža“.
U Erfurtskoj verziji, naime, kulise se uz pomoć vrlo inovativne tehnologije izdižu s poda, mreža na plafonu takođe se prema preciznim, datim instrukcijama podiže gore-dole, a u njoj se nalaze rupe kroz koje se spuštaju figure lutaka, obmotanih tkaninama. Spreda, kulise osvetljavaju snopovi svetlosti, a otpozadi, glavne soliste, hor i te „lutke“.
Libreto ove opere plete se oko glasina o ustanku domorodaca protiv vladara, što dovodi do eksplozije mučenja, nasilja, izdaje i rata. Pri tom, muzičko izvođenje i scenske kretnje praćeni su neprestanim komešanjem i stalnim pokretom rekvizita na sceni i protagonista. Time se i u bukvalnom smislu dočarava uzburkanost društvenih događanja, protagonista i masa. Muzičke teme praćene su veličanstvenim gestovima interpretatora i pevanjem „punim plućima“.
U teksaškoj predstavi, međutim, broj kulisa sveden je na najmanju meru i one su znatno zbijenije. Pozorišni radnici izvlače ih iz poda do različitih nivoa visine i u različitim kombinacijama, iza i ispred pevača na sceni.
Svuda naokolo, postavljeni su skriveni monitori, kako bi pevači na njima mogli da vide dirigenta, koji je skriven i od scene i od gledališta, baš kao i „živi“ orkestar.
Istovremeno, isprogramirano je 150 komandi kompjuteru, a i titlovi sa prevodom libreta za gledaoce takođe su kompjuterski programirani.
Lutke-manekeni koji se, nepomični, umotani u trake, nalik na mumije, spuštaju sa plafona kroz mrežu, osvetljeni su iznutra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
