Nostalgija za varvarstvom

„Otuđenje“ je jedna od čarobnih reči koja navaljuje da objasni sve fenomene – od komšiluka i familije do nacije i istorije. I to ne samo da objasni, već i da nas inficira nostalgijom za varvarstvom.
Oslušnimo samo u kom se kontekstu koriste reči izvedene iz korena „tuđ“. „Otuđili smo se jedni od drugih“ najčešće znači: ne pitamo se više za junačko zdravlje onako rumeni preko plota, pre ili posle krađe jaja pod komšijinom kvočkom. Iskaz „otuđili su našu teritoriju“ podrazumeva bojni poklič, petnaest godina sankcija i životni vek nenormalnosti. „Otuđenje od sredstava za proizvodnju“ priziva u misli jedno „sveto Nikad“ – benasto srećnu radničku klasu, ušuškanu u Marksovu bradu. „Otuđenje od prirode“ cilja da se osetimo beznadno pusti i prazni zato što imamo krov od crepa nad glavom, radijator pod krstima, blender, toster i plejadu sokoćala koja rade na prokaženu struju. Otuđenost je kad smo daleko od proplanka, prolećne bujice, šipražja, snežnog smeta i zavijanja gladnog vuka u planini. Dok se smrzavamo na guvnu i davimo u viru, dok nas muči glad ili strah da ne postanemo večera za zveri, samo smo tada bliski svojoj ljudskoj suštini. Neotuđeni takorekuć…
Negativni mit o otuđenju je civilizacijska prevara koja razara i najbolje umove. Ko sve nije naseo na opasnu zabludu da smo postali strani sebi i bogu u trenutku kad počnemo da kontrolišemo prirodu (ili se bar uspešno štitimo od nje)? Čim čovek prestane da bude ono što Šekspirov Lir zove „gola, dvonožna životinja“, odmah mu se to famozno otuđenje kao teg kači o vrat. Čim grešni čovek poželi haljinče ili živinče a nekmoli novac i vlast, već mu se prigovori da je nepovratno pobegao svom ljudskom suštastvu kome će se možda ponovo vratiti tek kroz molitvu, post ili poklanjanje imovine siromašnima, ali ponajviše golom i praznom glavom i guzom.
Ne treba otuđenje brkati sa onom strašnom usamljenošću, bolešću i zlovoljom junaka „Zapisa iz podzemlja“ Dostojevskog. Niti je treba podmetati Ficdžeraldovom Getsbiju koji je hteo svoju devojku, a uz nju nešto malo para i roze odelo. Kafkin „Preobražaj“ je priča o bolnom nerazumevanju, o tragičnoj, nepremostivoj različitosti koja rezultira dubokim olakšanjem kad onaj Drugačiji nestane sa lica zemlje. Uostalom, trezveniji umovi Kafku danas čitaju isključivo kao „manjinskog pisca“ poniklog iz nesvodive različitosti, kao pripadnika „male književnosti“ – male zato što je piše manjina na jeziku pozajmljenom od velike i moćne kulture.
I nema veze otuđenost sa nesposobnošću junaka D. H. Lorensa da se zaljube ili samo opuste. Otuđenje takođe nema veze sa boemštinom pojedinih Hemingvejevih junaka, sa raspusnošću likova Henrija Milera niti sa malograđanskom eksperimentalnom erotikom Anais Nin. Otuđenje je kontaminirano idejom o izdaji svoje prave prirode. Teza o toj izdaji vuče se od ratničkih do potrošačkih društava, gde se stalno iznova pokreće potraga za tom ljudskom suštinom koja obavezno mora da se nađe u prirodi, odnosno divljini.
Modernistička književnost obožavala je temu otuđenosti pojedinca od društva, da bi se postmodernistička radosno dočepala otuđenja društva od pojedinca. Postmoderna radikalizuje otuđenje, pretvara ga u poetiku i program, makar ga i zvala logikom kapitalizma ili kako već, ali pretvara ga u veseli nehaj za konzistentno i koherentno: od dubinskih konflikata beži se u površne čarke.
Međutim, postmodernističke teorije uvele su u igru visoke književnosti fenomene „niskog“ (low-brow): medije, potrošački mentalitet i kič. Tada otuđenje prestaje da bude udaljavanje od svoje suštine, i postaje približavanje efemernim efektima spoljašnjeg sveta. Tako se aktivira teza da je otuđenje ne samo opasno zbližavanje sa mas medijima već i – približavanje tehnologiji.
Od parne mašine do pentijuma, od šporeta do blekberija, samo se reciklira priča o otuđenosti pojedinca od prirode koja vreba u hladnom svetu tehnologije. Ako vozovi razdvajaju ljude, kao što premudro peva nebeski roker narodnjačke provenijencije, nije moguće da isto čini i Internet, slučajno nazvan „smrt geografije“ i „ukidanje distance“? Ne može biti da mejl, čet i blog otuđuju: nisu li ti vidovi komunikacije ono što svaka komunikacija jeste – povezivanje?