Vladislava Gordić-Petković „I po cenu rizika da deluje kao glupak, pisac mora ponekad da samo stoji i zuri, u potpunom i jednostavnom čuđenju“, napisao je Rejmond Karver. Ono što važi za umetnost, ne važi za politiku: ne mareći da li će biti proglašeni glupacima, mnogi naši političari pribežište nalaze u slepoj logoreji.
Vladislava Gordić-Petković „I po cenu rizika da deluje kao glupak, pisac mora ponekad da samo stoji i zuri, u potpunom i jednostavnom čuđenju“, napisao je Rejmond Karver. Ono što važi za umetnost, ne važi za politiku: ne mareći da li će biti proglašeni glupacima, mnogi naši političari pribežište nalaze u slepoj logoreji. Bolje biti glup nego neprimetan.
Ne gledajući oko sebe, ne mareći šta se zbiva i kome, pripadnici stranke srpskog maligniteta pričaju kao kontaminirane Šeherezade, klepećući noćima, i sve se njihove strategije i kampanje zasnivaju na logoreji – pričati
bez prestanka, upadati drugom u reč, nikad ne dozvoliti prekid, samo ponavljati neukusne nadimke i astronomske cifre. Prisila logoreje koja im je ugrađena zajedno sa čipom brige za nacion obeležila ih je i fiziološki, te im kao tkaljama iz Grimove bajke debljaju prsti, usne i jezici, a neki razvijaju i tikove kako bi bili „multitasking“.
I gde je onda tišina, tako neophodna za mišljenje? Proterana iz političkog života tako što su divljaci nametnuli obavezu brbljanja, ona se vraća u zgubidanske sfere ljudske egzistencije gde nema provizija ni cenzusa.
Most između dva medija koji su ponekad nepomirljivi kao dve Srbije, između literature i filma, uspostavljen je tek kad su pisci shvatili snagu tišine koja je od samog početka bila ubojito oružje kinematografije. Nije Rejmond Karver prvi otkrio da tišina znači gledati, čuditi se, misliti o svetu. Pre njega su Hemingvejevi junaci bili sažeti i sugestivni, zabezeknuti pred tajnama i opasnostima takozvanog običnog života. Opredeljenje jednog pisca za „sažetost i intenzitet“ često može da bude efektna autorska poza, no češće ga inicira egzistencijalna napetost.
Prepoznavanje tišine važno je iz više razloga: povratak u intimni prostor, poniranje u sebe nemoguće je dok se brblja i blebeće. S druge strane, tišina pripada nesigurnima, uplašenima, neartikulisanima. Njihovo ćutanje nekad je znak paralize, a nekad najava a. Karverova priča „Jedan ozbiljan razgovor“ ironično svedoči o junaku koji u kući svoje bivše žene svaki put nešto razbije, pokida žice i polupa tanjire, zato što je to mnogo lakše nego povesti jedan ozbiljan razgovor.
Tišinu kao nešto između nasilja i paralize prepoznajemo u priči Ernesta Hemingveja „Bregovi kao beli slonovi“: brojnim hipotezama američkih kritičara o tome šta se u ovoj priči doista dešava, i nadahnutom eseju Milana Kundere u knjizi koja se doslovce zove „Izdani testamenti“, gotovo da se ne može ništa dodati. Jedan čovek i jedna žena stoje na peronu sreće i čekaju voz koji doći neće, mogli bismo tako parodirati škrti zaplet „Bregova“. Reditelj Pavle Vučković, koji je u Kanu osvojio treću nagradu za svoj studentski film „Minus“, prepoznao je filmski kvalitet ove priče. Odlučio je da odnos dvoje ljudi postavi kao sukob rodnih principa: materijalizma i neodgovornosti s muške, i emocije i prihvatanja odgovornosti sa ženske strane. Temelj konflikta je abortus, reč kod Hemingveja neizgovorena i nedozvoljena.
Sabivši Hemingvejevu nerečenost u šesnaest minuta, Vučković je mudro izbegao fijasko američke spisateljice Džoan Didion koja je u filmskom scenariju po istom predlošku „nadrobila“ mnoštvo neprimerenih detalja iz piščeve biografije, te tako logorejom zapušila „rupe“ u Hemingvejevoj priči. Njen scenario u okviru omnibus projekta „Muškarci i žene: priče o zavođenju“ režirao je Toni Ričardson 1990, a Hemingvejeve arhetipske junake na peronu sreće igrali su Džejms Vuds i Melani Grifit. Amerikanac i devojka zvana Džig imaju nemoguću misiju, kao onaj Karverov junak koji kida instalacije i razbacuje pite po podu: misija se zove „jedan ozbiljan razgovor“. U Hemingvejevoj priči pokušaj razgovora završava se molbom za tišinu. U scenariju Džoan Didion junaci su bestidno eksplicitni, ali nisu u stanju ništa da reše: muškarac se brine zbog izgubljenog rukopisa, o abortusu govori kao o džaranju nožem, predočen je kao bestidni umetnik koji parazitira na realnom iskustvu, spreman da svaku mrvu intime stavi na aukciju, i jedini tračak sličnosti sa Hemingvejem svodi se na nekoliko finalnih krupnih planova unezverene i tužne Melani Grifit. Ono malo komentatora na imdb.com (sajtu na kom se po pravilu oglašava kompetentna i sofisticirana filmska publika) sahranilo je film; Amitava Kumar je na svom blogu amitavakumar.blogsome.com iskoristio neuspešnu ekranizaciju kao okidač za neugodnu temu feticida. U severnom delu Indije, Pandžabu i Harijani, za dve decenije počinjeno je preko deset miliona ciljanih abortusa, samo zato što su u pitanju bila ženska deca. Hemingvej, koji je uvek želeo da ima kćer, svakako bi bio neugodno iznenađen da prepozna ovakve moguće veze svoje priče sa realnošću. Izvesno je da bi ostao nem pred mogućnošću Mreže da prividno daleke teme poveže u čvrst čvor.
Tišinu kao nešto između nasilja i paralize
prepoznajemo u priči Ernesta Hemingveja
„Bregovi kao beli slonovi“: brojnim hipotezama američkih kritičara o tome šta se u ovoj priči
doista dešava, i nadahnutom eseju Milana
Kundere u knjizi koja se doslovce zove
„Izdani testamenti“, gotovo da se ne može ništa
dodati. Reditelj Pavle Vučković, koji je u Kanu
osvojio treću nagradu za svoj studentski film
„Minus“, prepoznao je filmski kvalitet ove priče. Odlučio je da odnos dvoje ljudi postavi kao
sukob rodnih principa: materijalizma i
neodgovornosti s muške, i emocije i
prihvatanja odgovornosti sa ženske strane.
Temelj konflikta je abortus, reč kod
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
