Moje rodno ime je Mladomir, prezivam se Đorđević. Moja familija Đorđević imala je učtive odnose sa Karađorđevićima. Ova dva prezimena srela su se 1912. godine kada je počeo Prvi svetski rat. Od mojih Đorđevića kao vojnici bili su moj otac Janaćko, njegov brat Vojimir i njihov otac, moj deda Vitomir.
Prvi susret Đorđevića sa Karađorđevićima imao je moj deda Vitomir. Kao stariji čovek, moj deda je bio određen da bude u pratnji kralja Petra Prvog. Kao seiz brinuo se o konju kralja Petra Prvog. Moj deda je krišom davao po neku kocku konju i tepao mu „Uživaj, moj Cvetko“. Nije to njegovo ime, on je Srećko, opomenuo je kralj Petar dedu. Kralj je video da je moj deda stariji čovek za rat, mogao je mirno da ostane u selu Banjice, kraj Čačka. Ali ni kralj Petar nije bio baš mlad. Kao i deda, kralj Petar je rođen 1844. godine. Kao seiz moj deda je često imao mogućnosti da čuje razgovore kralja Petra sa generalima. Bio je to težak rat male Srbije protiv Nemačke, Austrije, Mađarske, Slovenije, Hrvatske, Bugarske… Kralj Petar i deda pred navalom teškog neprijatelja bili su prinuđeni sa srpskom vojskom da se povuku preko Kosova i Albanije, do Grčke, do Krfa. Odatle su saveznici u ratu sa Srbijom, najviše Francuzi, prihvatili umorne i ranjene srpske vojnike i poslali ih na razna mesta da se povrate u život. Moj tata je negovan sa bratom na Korzici, dok je dedi određeno sa još jednom grupom starijih vojnika da se leče u Parizu. Ovde je deda slavio sa svojim drugarima 1917. godine svoju slavu Svetog Nikolu. Imam tu fotografiju kako deda u dnu stola okružen vojnicima pali sveću. Ovde je deda čuo lepe priče o kralju Petru kako se borio za Francusku i još je čuo nešto što za vreme druženja sa kraljom Petrom nikada nije čuo. O bratu kralja Petra, knezu Arsenu Karađorđeviću.
Osnaženi vojnici vraćeni su na front. Željni domovine da je vide u slobodi, kralj Petar, vojvoda Stepa Stepanović, moj deda, moj otac i njegov brat pobedili su neprijatelje u Prvom svetskom ratu. Godine 1918. eto mojih Đorđevića kako oslobađaju Čačak. Imali su i ovu sreću – u Čačku su defilovali ispred vojvode Stepe Stepanovića, koji je vršio smotru. Moj otac, njegov brat i njihov otac bili su u paradi ispred vojvode Stepe. Njih trojica Đorđevića, vukli su na povocu i magarca kog su ukrali na Kosovu. Magarac im je trebao jer su na njega navukli silne poklone sa kojima su hteli da obraduju svoje najmilije. Vojvoda Stepa je poznavao mog dedu dok je služio kralja Petra, pa je vojvoda Stepa Stepanović videći njih trojicu ratnika i magarca na povocu glasno prokomentarisao: „Otišla trojica Đorđevića u rat, a vratila se četvorica“. Ova duhovita primedba vojvode Stepe zasmejala je Čačane i o njoj se još uvek priča po Čačku.
Moj otac je na Krfu završio neku školu koja ih je učila kako da dobro i pravedno upravljaju u slobodi. Moj otac je ima lep rukopis i brzo ga zaposle u opštini Čačak i to kao sekretara opštine. U slobodi tata se kao sekretar brinuo kako da Čačak brzo ozdravi od okupacije. Imao je i dužnost da pazi na vojvodu Stepu Stepanovića koji se okućio baš u Čačku. Tata je dao ideju da se ta ulica zove imenom Stepe Stepanovića. Tata je često referisao vojvodi kako Čačak raste, a vojvoda je bio ljubazniji nego inače prema tati i da tako umekša onu rečenicu „Otišla trojica Đorđevića, u rat a vratila se četvorica“. U toj svojoj ulici, u broju četiri, vojvoda je kupio skromnu kuću. Pored lepe žene, Smiljka se zvala, kuća vojvode imala je dugačku avliju. Smiljka je bogatila dvorište cvećem, četiri breze u avliji bile su starosedeoci. U susretima sa vojvodom Stepom moj otac je bio pitan u kakvom su mu zdravlju otac i brat. Moj deda je imao vinograd i sjeseni dolazio do vojvode sa punom korpom grožđa. Usput vojvoda i deda su u dnu avlije obilazili konja Srećka. U blizini kuće vojvode bila je kafana Srete Jovičića, tu je vojvoda častio dedu kafom i rakijom, služio ih je kelner, njihov ratni drug Milutin. Tu su se ponekad slatko smejali jer dok su pili kafu i rakiju, deda je vezivao za banderu magare kome je bilo dosadno pa je voleo da njače, što je bio znak da se deda zahvali vojvodi na posluženju i da krene – magarac njače, znak da je vreme da se vrate u selo. To je znak i da vojvoda krene, kao i svakog jutra sa šamlicom u ruci. Ide da se okupa u Zapadnoj Moravi. Kada bi vojvoda isplivao svoj deo, vratio bi se na obalu, seo bi na šamlicu u maloj šatri pod drvećem gde je bila kafana Milije Ćopa. I on je bio ratni drug vojvode, zvali su ga Ćopa, jer je u ratu sa Bugarima izgubio nogu. Uz kafu i rakiju vojvoda je uživao gledajući u daljini planine Ovčar i Kablar. Ali, gledao je i preko reke gde je bila jedna uzvišica sa koje su mladi ljudi učili da skaču na glavu. Ali najviše je vojvoda voleo, i čekao, kada će se na tom visu pojaviti gospođa Kazakov. Ispod visa Zapadna Morava je bila najdublja, ta dubina se zvala Jevremov vir. I evo, sa visa skače na glavu u stilu laste gospođa Kazakov. Kada bi izronila, plivala je kraul, stil koji su Čačani videli prvi put. Gospođa Kazakov je bila modistkinja u Čačku. Ona je bila emigrant iz Lenjinove Rusije. Odmah posle rata u novoj državi bilo je mnogo emigranata, pa i u Čačku. Kralj Petar i njegov naslednik, kao prijatelji sa ruskim carem Nikolajem, koga su ubili boljševici, rado su primali izbeglice iz boljševizma.
Tata dobija depešu. To je 1920. godina. Beograd javlja da u Čačak dolazi prestolonaslednik Aleksandar, države Srba, Hrvata i Slovenaca. Otac to javlja vojvodi Stepi. Otac dežura u glavnoj ulici, malo dalje od kuće vojvode Stepe. Oko pola dvanaest ili nešto manje, eto u ulici auto marke Ford, ali naglo staje. U glavnoj ulici velika rupa, niko ne zna kako, ali ta rupčaga leži već duže vreme. Otac malo uznemiren, brzo skida šešir jer je prestolonaslednik Aleksandar prosto iskočio iz Forda i na kapiji se ljubi sa vojvodom. Nekoliko Čačana u prolazu skidaju šešire i šajkače pozdravljajući prestolonaslednika. Tata im daje znak da krenu dalje. Niko ne viče „Živeo!“. U dvorištu gospođa Smiljka dočekuje prestolonaslednika sa tacnom, na njoj voda i šećer. Prestolonaslednik uzima kocku šećera, namigne vojvodi, pa zajedno odlaze u dno avlije do konja Srećka koji mirno pase. Naslednik daje šećer konju, on ga onjuši, poljubi i pojede. Krckanje se čuje kao sreća susreta sa prestolonaslednikom. Preko njega konj oseća kralja Petra koga je nosio kroz rat. Kralj Petar je u pobedi poklonio Srećka vojvodi Stepi. Gospođa Smiljka nudi bogati sto sa čaršavom na kome je izvezena figura prestolonaslednika kako komanduje juriš. Oho, prženice, raduje se Aleksandar. Ovo mi ne daju u Beogradu, nije to kraljevsko jelo, ali pečenje može, nudi vojvoda. Ima li vina, ima. Tata obilazi kapiju, pita pogledom gospođu Smiljku da li još nešto treba. Da, ali nešto treba prestolonasledniku. Tata čuje kako Aleksandar glasnije pita vojvodu, tata čulji uši… Tata čuje jedno ime koje Aleksandar pominje. Ime Arsen. Zaboravi, kaže vojvoda. Gospođa Smiljka služi vino i daje prestolonasledniku mali paket. Torta? Ne, kiflice, za vašeg tatu, Stepa mi je rekao da je toga bio željan u ratu. Još po jedno vino i doviđenja. Prestolonaslednik preskače rupu u glavnoj ulici, šofer pali auto.
Boraveći u Parizu moj deda je čekao poziv da osnažen telom i duhom krenu u ofanzivu koju je kralj Petar Prvi najavljivao. U Parizu stariji ratnici šaputali su ime koje se pominjalo u Parizu. Tati priča deda – Arsen, kako ne znaš ko je. Arsen je Karađorđević, on je rođeni brat kralja Petra Prvog. Novine u Parizu su često donosile njegove fotografije. Pariz je znao za kneza Arsena Karađorđevića. On se školovao u Francuskoj. Jedno vreme bio je u carskoj Rusiji. U Petrovgradu je zbog žena imao dvanaest dvoboja, kao dobrovoljac borio se u rusko-japanskom ratu. Zbog hrabrosti dobio je carsko odlikovanje, zlatnu sablju i generalski čin. 1912. godine knez Arsen Karađorđević bio je srpski armijski general, i istakao se goneći Dževad-pašine odrede sa Kosova u Albaniju. Eno ga, ponovo u Rusiji da kao carski general pomogne caru Nikolaju u borbi protiv boljševika. Imao je lepe pobede, ali je doživeo i najveći poraz – boljševici ga zarobe. Lenjin je znao o podvizima kneza Arsena Karađorđevića, zamolio ga je da napusti Rusiju. Arsen odlazi za Pariz, tu se nastanjuje. Nastavlja i rat sa ženama i ruletom. Njegov sin je Pavle Karađorđević. Ostavio je ženu i sina. Raspušten u Parizu, knez Arsen Karađorđević, a može da bude senka kralju u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Deda se smeška, kaže, pa ti moj sine kao sekretar opštine morao bi da znaš kako je kralj Petar dok još rat nije bio završen oterao kneza Arsena Karađorđevića na molbu naslednika Aleksandra. Proterao ga u Pariz, dao mu novce da produži svoj avanturistički život. Tako i bi. Knez Arsen Karađorđević umro je u Parizu 1938. godine. To danas niko ne pominje, ali evo. Princ Pavle sahranio je svog oca kneza Arsena Karađorđevića uz najveće počasti na Oplencu 1938. godine. Ono što se i danas ne pominje među Karađorđevićima, moji Đorđevići su znali da je uz Aleksandra spominjan i njegov stariji brat Đorđe. Taj Đorđe se ponašao vrlo ružno, pio i bančio u slobodi, pa su kralj Petar Prvi i sada prvi naslednik kralja Aleksandar poslali Đorđa u ludnicu u Topaonicu kod Niša.
Moji Đorđevići nastavljaju druženje sa Karađorđevićima. Baš ovako. Kralj Petar Prvi umire 1921. godine. Velika žalost u celom svetu, pa i u Čačku. Aleksandar Prvi proglašava se za kralja Srba, Hrvata i Slovenaca. Ženi se sa princezom Marijom iz bogate rumunske porodice. Godine 1923. dobija sina, koji dobija ime po dedi – Petar. U jesen 1924. godine deda u slavu rođenog sina kralja Aleksandra donosi korpu grožđa vojvodi Stepi. U avliji Stepe Stepanovića, sa korpom grožđa, deda vidi bogato postavljen sto. Za stolom sede vojvoda Stepa Stepanović, Milija Ćopo i Budimir Davidović, drugari iz rata. Šta je, pita deda. Sedi, čekamo kralja na ručku. Glavna ulica, sad bez one rupčage, autom marke Krajsler kralj dolazi baš ispred kuće vojvode Stepe, ali je besan jer je deda malo dalje za banderu vezao magarca. Kralj se zdravi sa vojvodom Stepom, ali ne seda odmah, nego odlazi u dno avlije, daje kocku šećera Srećku.
Vraćajući se za sto vidi kako mu ispred kapije jedna žena maše – Dobro nam došli, veličanstvo. Tata opominje ženu da prođe, ali kralj prilazi do žene i objašnjava mom ocu – Zaboga, pustite gospođu Kazakov, ja sam je upoznao u dvoru cara Nikolaja kao dvorsku damu. Kralj galantno vodi gospođu Kazakov za sto. Kralj sipa u malu čašu rakiju i hoće da se zdravi sa gospođom Kazakov. Ona mazno, izvinite, ja sam ručala, mogla bi jedno vino. Molim, izvolite, onda ću i ja vino, živeli. Oho, ovo je vino bolje nego kod mene na Oplencu. Deda objašnjava – to je vino iz mog vinograda, od grožđa Afus. Ali zar to ima u Čačku, čudi se kralj. Nema to u Čačku, ovo vino je iz vinograda u mom selu Banjici, a na planini Jelici gde su nekada bili čuveni vinogradi kralja Milutina. Leči sve rane, primeti skromno Budimir Davidović. Kralj ga pogleda, Budimir Davidović nosio je na grudima dve Karađorđeve zvezde. Kralj se štrecnu – da li ste Vi… Da, ja sam, Vaše veličanstvo. Posetili ste me u Solunu, u bolnici. Čudili ste se kako sam ostao živ sa sedamdeset i sedam rana od bugarskih bombi. Da, da, sećao se kralj. To je bio podvig vredan… Ne, reče Budimir Davidović, zbog Vašeg gesta moje rane su brzo zarasle. Gledajući me onako ranjivog Vi ste sa svojih grudi skinuli Vaše odlikovanje, Karađorđevu zvezdu, i okačili je na moje grudi. Da, primeti kralj, Karađorđeva zvezda je bolje pristajala Vama nego meni. A meni ste dali novu otadžbinu, prozbori gospođa Kazakov. Zahvaljujući Vašoj liberalnoj politici i ja sam se sa mnogim Rusima izbeglih od boljševika našla mir i sreću u novoj zemlji. U Čačku zahvaljujući sekretaru opštine gospodinu Đorđeviću mnogo naših emigranata skrasilo se u ovom lepom mestu. Imam lep posao kao modistkinja. I ja sam dobro prošao sa poslom iako imam jednu odsečenu ruku do lakta, hvalio se Buda Davidović, radim u pošti kao raznosač poziva. Sad je red da se i ja Vaše veličanstvo pohvalim, reče vojvoda, dobio sam za moju buduću kuću skice za moj spomenik od Meštrovića. Vaš ratnik, sada kamenorezac, Frančesko Berbelja već po tim skicama radi na mom spomeniku. U tom trenutku ču se sa ulice kako magarac njače, deda brzo ustade – Izvinite, moj ratnik me zove, vreme je da me odnese do obale gde imamo ja i on lepu kuću. U zdravlju da se vidimo, Vaše Veličanstvo.
Gospođa Smiljka, donese u beloj marami dar za kralja. Šta je to, gospođo Smiljka. Kiflice, za Vašu porodicu. Teži je rastanak od ručka nego od rata. Vojvoda otprati kralja do kapije. Sa osmehom su gledali kako glavnom ulicom deda odmiče na magarcu dok su mu dugačke noge žvrljale po kaldrmi. Moj tata se malo povuče da propusti kralja i vojvodu. To je onaj magarac sa parade, jel te gospodine Đorđeviću? Vojvoda objasni kralju – gospodin na magarcu bio je sa dva sina u ratu i vratio se… Tata se pokloni kralju jer vojvoda pokaza na tatu, to je jedan od sinova gospodina na magarcu. Kralj pruži ruku tati, ovaj se stidno pokloni. Krajsler je već zvrndao malim gasom, kralj poljubi vojvodu Stepu, uskoči u kola, zamoli šofera da pređe na zadnje sedišta, uze volan u ruke i prvom brzinom pođe glavnom ulicom.
Za mene nije najveća žalost ako mi voljena nije odgovorila na moje molbe. Veća je tuga smrt voljenog bića. Umre nam vojvoda Stepa Stepanović. Na vest o smrti vojvode u Čačak odmah dolazi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandar Prvi. Moj otac daje kralju plan sahrane. Na ispraćaj vojvode Stepe došla je cela Srbija. Iz crkve za pevanjem zvona izlazi lepo upakovan na lafetu vojvoda Stepa Stepanović. Kralj Aleksandar korača sam iza lafeta. Moj otac hoće da i ja vidim kralja, nosi me na ramenima. Iako još nisam umeo dobro da brojim i ja sam od Đorđevića video kralja. Malo me iznenadilo da kralj nije baš najvisočiji kao što sam ja očekivao. Bio je srednjeg rasta, raskošno obučen, sa medaljama na grudima. Išao je sporo, zamišljeno. Imao je svašta u mislima. Ali dok ovo pišem, malo me je sram jer ono što se meni najviše dojmilo u ovoj pogrebnoj povorci nije bio kralj nego… Na kraju pogreba je išao moj deda vodeći konja Srećka koji je ratovao sa Stepom Stepanovićem. Kraljom Petrom Prvim. I sa kraljom Aleksandrom.
Đorđevići i Karađorđevići. Priče i život se guše u sopstvenom prahu….
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.