Egipat: Ko je rekao puč

Ministar spoljnih poslova Velike Britanije Vilijam Hejg hitro je saopštio da prihvata promenu u Kairu. Predsednik SAD Barak Obama bio je oprezniji izražavajući „zabrinutost“ zbog akcije oficira, ali i izbegavajući da izgovori reč puč. Dopisnik Njujork tajmsa iz Kaira Dejvid Kirkpatrik takvu reakciju objasnio je jednostavnom činjenicom da SAD doniraju vojsci Egipta 1,3 milijarde dolara. Nemački ministar spoljnih poslova Gido Vestervele takođe nije pominjao vojni udar, samo je izrazio uverenje da će demokratska tranzicija Egipta biti nastavljena. Portparol Ketrin Ešton rekao je da mu „situacija oko Morsija nije mnogo jasna“.

Međutim, na Morsijevo zbacivanje slično je reagovala i Rusija – koja je apelovala na „obuzdavanje“ – dok se Egiptu susedni Izrael, zabrinut pre svega za svoju bezbednost, očekivano suzdržao od komentara. Čak je i Teheran saopštio da „poštuje volju inteligentnog naroda i građana Irana“, s tom razlikom da je tamošnje Ministarstvo spoljnih poslova pomenulo puč. Jedino je Turska, vrlo iskusna kada je reč o civilno-vojnim odnosima, osudila oficirski udar kao nelegitiman i zatražila puštanje Morsija na slobodu. Sličan stav izgleda ima i Hamas.

Nedvosmislen zaključak je da je armija Egipta vrlo dobro znala šta radi i da je pre nego što je krenula na Morsija prikupila za to potrebnu podršku. Čak Hejgel, američki ministar odbrane, imao je u danima uoči puča intenzivnu komunikaciju sa generalom el Sisijem.

Uprkos nastojanju vojnih vlasti da puč predstave kao sprovođenje narodne volje, „narod“ ni približno ne izgleda tako monolitno kao kada je 11. februara 2011. Hosni Mubarak podneo ostavku i napustio Kairo. Upravo je revolucija koja je izbila 25. januara te godine ishodovala padom višedecenijskog autokratskog vladara, da bi potom vojska preuzela vlast, a tadašnji načelnik generalštaba Mohamed Husein Tantavi postao privremeni šef države. U slučaju pada Mohameda Morsija sve se odigravalo filmskom brzinom, što je pučevima i svojstveno. Iako su nestabilnost i sukobi između sekularista i islamista namernih da preobraze egipatsko društvo u skladu sa šarijom bili glavne odlike njegovog kratkog vladanja – Morsi kao predsednik nije uspeo da sastavi ni godinu dana budući da je izabran 24. juna 2012 – prevrat se dogodio svega nekoliko dana posle održavanja velikih demonstracija na kairskom Tahriru.

S druge strane, nema sumnje da je Morsi svojom politikom nakon izbora za predsednika aktivno doprineo potonjem razvoju događaja. Zajedno sa vladom pod kontrolom njegove Muslimanske braće nametao je islamističke zakone, kršeći ustav proširivao je svoja ovlašćenja i nastojao da onemogući njihovo pravosudno osporavanje. Ustavne amandmane vojske čiji je cilj bio da umanje predsedničku vlast pokušavao je da anulira.

Obećavao je oslobađanje terorista i u džamiji je, uz direktan TV prenos, molio Alaha da „uništi Jevreje i one koji ih podržavaju“. Deklaracijom iz novembra 2012. onemogućio je bilo kakav pravosudni uticaj na rad ustavotvorne skupštine u čijem je radu učestvovala samo islamistička većina; ne samo što je Morsi na taj način uzurpirao vlast i otuđio opoziciju već je počeo da sprovodi politiku Mubarakovim metodama, uključujući i policijsku brutalnost, pod drugačijim ideološkim predznakom, zbog čega je u Egiptu i van njega prozvan novim faraonom. Kasnije odstupanje od takve politike, jednako neubedljivo kao i Morsijevi pozivi na „dijalog“ opoziciji i Ustavnom sudu, čijeg je predsednika vojska sada postavila za njegovog naslednika, nisu doneli promene. Na kraju, sadašnjeg vojnog vladara Egipta, upravo je Morsi izabrao za šefa generalštaba, pošto je prethodno „zamolio“ Tantavija da ode.

Autokratski vladari, snažan strani uticaj, nestabilnost i militarizovan politički život na obali Nila su konstanta još od poznih dana Misirskog vilajeta. Godine 1875. valija Ismail je bio prinuđen da egipatski udeo u vlasništvu nad Sueckim kanalom proda britanskoj vladi. Prethodno se radi izgradnje kanala u saradnji sa Francuskom vilajet astronomski zadužio u evropskim bankama, a vlast na sebe navukla narodnu omrazu zbog visokih poreza uvedenih zbog, današnjim jezikom rečeno, te iste kapitalne investicije. Kontrola Francuza i Engleza nad kanalom, odnosno finansijska vlast, značila je i držanje političke vlasti što je takođe izazivalo narodnu omrazu spram vladara i stvaranje prvih egipatskih nacionalističkih grupa. U strahu od izbijanja revolucije, Francuska i Engleska su 1879. vojno intervenisale i postavile Ismailovog sina Tefika za vladara Egipta, koji je simbolično bio u vazalskom odnosu prema Turskoj, a faktički postao britanski protektorat. De jure je za protektorat proglašen 1914.

Prva moderna revolucija u Egiptu počela je 1919. pošto su Britanci proterali revolucionarnog vođu Saada Zagula na Maltu, a potom na Sejšele nezadovoljni činjenicom da je njegov nacionalistički pokret uspostavio većinu u ustavotvornoj skupštini. Britanija je, konačno, proglasila nezavisnost Egipta 1922. Nova vlada je 1923. usvojila ustav kojim je uveden parlamentarni sistem, a naredne godine Saad Zagul je na opštim izborima izabran za premijera.

Britanski uticaj u Egiptu nije popuštao, pa je 1936. potpisan međudržavni ugovor kojim je određeno da britanske trupe ostaju stacionirane u bazama kod Sueckog kanala i zadržavaju kontrolu nad Sudanom, koji je pod egipatskom dinastijom formalno bio deo jedinstvene države. Zbog toga su izbile demonstracije koje je predvodila Arapska socijalistička partija. Permanentna nestabilnost zbog britanskog zamešateljstva i političkog uticaja kralja najzad je 1952. dovela do revolucije, odnosno državnog udara. Pokret slobodnih oficira primorao je kralja Faruka da abdicira. Britanija je u Egiptu ostala vojno prisutna do 1954. kada je pristala da se povuče, na osnovu dogovora sa premijerom i oficirom Gamalom Abdelom Naserom.

Vlast je 1952. preuzela vojska. Naredne godine Egipat je proglašen za republiku, a general Muhamad Nagib za njenog predsednika. Nagiba je, međutim, Naser 1954. primorao da podnese ostavku i stavio u kućni pritvor.

Posle nacionalizacije Kanala i sledstvene Suecke krize 1956. predsednik Naser je sa imidžom nezavisnog i antiimperijalistički nastrojenog državnika dobio veliku podršku Sovjetskog Saveza. Svestrana saradnja dve države na simboličkoj ravni dostigla je vrhunac kada je Nikita Hruščov 1964. posetio Egipat i Nasera odlikovao najvišim sovjetskim odlikovanjem – Ordenom Lenjina. Tokom Naserove vladavine mnogi mladi Egipćani studirali su na univerzitetima i vojnim akademijama u SSSR-u. Među njima je bio i Hosni Mubarak, koji je završio pilotsku školu u Kirgiskoj SSR.

Tokom Sedmodnevnog rata 1967, kada se Izrael proširio na Sinaj, u Egiptu je uvedeno vanredno stanje koje nije ukinuto sve do 2012. Godine 1970. Naser je umro, a vlast preuzeo drugi oficir – Anvar Sadat, koji raskida veze sa Moskvom i spoljnu politiku Egipta vezuje za SAD. Sadat, inspirisan delom Kemala Ataturka, inicirao je reforme i istovremeno se brutalno sukobljavao sa opozicijom.

Ostaće upamćena Sadatova istorijska poseta Izraelu 1977. Ta poseta je dve godine kasnije dovela do potpisivanja mirovnog ugovora na osnovu kojeg su se trupe jevrejske države povukle sa Sinaja i kojim je uspostavljen prekid neprijateljstava koji traje do danas. Vreme koje je neposredno prethodilo uspešno izvedenom atentatu na Sadata 1981. bilo je obeleženo nemirima i represijom. Sadatov režim je progonio i hapsio ne samo islamiste koji su se protivili miru sa Izraelom već i opoziciju svih boja: zabranjena je bila sva štampa koja nije bila po ukusu vlasti (kao što sada generali gase medije odane Morsiju), a iza rešetaka su završili brojni intelektualci, pa čak i patrijarh Koptske pravoslavne crkve.

Sećanja na vladavinu oficira Hosnija Mubaraka još su sveža. Posle prevrata 2011. pravosuđe je počelo da istražuje nedela povezana s njim tokom gotovo trideset godina duge vladavine – od korupcije i zloupotrebe ovlašćenja do nečinjenja da se zaustave ubijanja demonstranata. Vojni tužioci su objavili da su pokrenuli istragu i o Mubarakovoj ulozi u atentatu na Sadata. Juna 2012. Mubarak je osuđen na doživotnu robiju, a nedugo nakon presude pojavile su se vesti o njegovom kritičnom zdravstvenom stanju u kojima su pominjani koma, moždani udar i aparati za održavanje života. Apelacioni sud je kasnije naložio novo suđenje zbog proceduralnih grešaka.

Mubarakovo životno vreme, prema medijskim izveštajima, ističe negde između zatvora i vojne bolnice.

Gde se nalazi Mohamed Morsi nije sasvim jasno, a pominje se štab Republikanske garde. Ako je i želeo da postane „novi faraon“, to mu je onemogućeno. Suviše je malo vremena proveo na vlasti da bi na taj način bio upoređivan s Mubarakom. Činjenica je da je po zbacivanju s vlasti preostala podrška građana Morsiju veća od one koju je uživao Mubarak – dok je ovaj tekst pisan dopisnici su javljali o demonstracijama 100.000 njegovih pristalica.

Ophođenje nove-stare vlasti prema Morsiju biće jedan od indikatora kojima će se meriti razvoj situacije u Egiptu koju strani umešači najčešće nazivaju demokratskom tranzicijom.