Azil je osnovno ljudsko pravo, a njegovo dodeljivanje je međunarodna obaveza država. One ne mogu da ga uskrate zbog, recimo, velikog broja ljudi koji žele da to pravo ostvare. Kamen temeljac prava izbeglica je Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine. Kada se govori o pravnom okviru za traženje azila u EU, kao i u Srbiji, (s obzirom da je i ovde, zbog pristupanja Evropskoj uniji, preuzet dobar deo pravnih mera), većina problema proističe iz činjenice da ne postoji zajednički evropski sistem azila. Za razliku od pravila koja se tiču kretanja robe ili radne snage, norme iz glavnih evropskih dokumenata o pravu na azil nikada nisu bile potpuno primenjene.
Treća Dablinska konvencija omogućila je većini članica EU da izbegnu da se bave zahtevima za azil, dok su države na periferiji prisiljene da se nose s većinom azilantskih problema. Konvencija nalaže da je prva država članica EU u koju tražioci azila uđu odgovorna i za obradu njihovih zahteva za dobijanje azila. To ujedno znači da ostale države članice imaju pravo da azilante koje nađu na svojoj teritoriji – vrate u državu EU u koju su prvu ušli. Cilj je bio da se spreči „azilni turizam“ – premeštanje tražilaca azila iz jedne države u drugu, odnosno, zloupotreba sistema traženjem azila u više država. Kada bi postojao zajednički sistem, i kada bi države članice davale azil po istim stopama, ili kada bi azilanti, pošto im se omogući status izbeglice, mogli da izaberu u kojoj zemlji žele da borave – ovo bi bio legitiman način da se spreče zloupotrebe sistema.
Nasuprot tome, praksa sprovođenja evropskog azilnog paketa pokazuje da su njegove mere doprinele da se azilantima onemogućava pristup Evropskoj uniji, a ne da im se obezbedi dostojanstven tretman. Zbog geografije i viza, nekoliko zemalja će uvek biti prve koje primaju azilante, dok druge imaju opciju da izbegnu bilo kakvu odgovornost čak i za razmatranje zahteva za azil. Države u koje tražioci azila prvo ulaze ujedno su i one s najmanjim stopama usvajanja zahteva za azil u EU : Mađarska samo 9 odsto, Hrvatska 11 procenata i Grčka sa 15 odsto. A kada jednom tražioci azila budu odbijeni u ovim državama, ne mogu da odu u drugu državu i traže preispitivanje svog zahteva. Kada se uzme u obzir koliko variraju stope usvajanja zahteva za azil, sa Švedskom (77%) i Holandijom (67%) na vrhu i gore pomenutim perifernim državama na dnu, da se zaključiti da Dablinska konvencija zapravo sprečava ljude da zatraže azil u državama u kojima je mnogo veća verovatnoća da će im se priznati progon kroz koji su prošli i da će steći status izbeglica. Kako je za mnoge od ovih ljudi sticanje azila pitanje života ili smrti, logičan je njihov cilj da stignu do zemalja s višim stopama usvajanja zahteva za azil, a to su uglavnom zemlje Zapadne Evrope.
U postojećoj situaciji, pravni sistem koji omogućava toliko različito postupanje u državama članicama EU ostavlja pojedine države da se same nose sa ogromnim prilivom tražilaca azila. Htela – ne htela, Evropska unija je tako dozvolila političarima svojih članica da eksploatišu tragediju ovih ljudi za ispunjavanje sopstvenih ciljeva. Oni koji odlučuju u EU koriste ambivalentne pravne koncepte i agresivnu retoriku da sprovode i represivne mere koje značajno ugrožavaju osnovna ljudska prava izbeglica.
Pored pravnog okvira, postoje i druge dimenzije evropskog odgovora na probleme u vezi sa prilivom izbeglica. Recimo, iako su članice EU uklonile granice unutar Unije, omogućivši time neograničeno kretanje u okviru zone Šengena, pojedine unutrašnje granice sada su ponovo uspostavljene zbog trenutnog masovnog priliva izbeglica. Samim tim, i granice se koriste kao snažan i opasan instrument u pomenutom prilivu. Mađarska je tako podigla žičanu ogradu dugu 175 kilometara duž granice sa Srbijom, otpočinjući isto i na prelazu koji deli s Hrvatskom. Nemačka je, pak, prvo otvorila svoje granice obećavajući da neće ni primenjivati Dablinsku konvenciju na sirijske izbeglice, da bi odmah potom po kratkom postupku ponovo uspostavila graničnu kontrolu te tako usporila priliv izbeglica. Hrvatska je takođe prolazila kroz različite faze odgovora na izbeglice, ali je blokiranje saobraćaja na granici sa Srbijom imalo najviše odjeka.
Pored pomenutog tretmana, izbeglice su do sada bile izložene i represiji policije. Mađarska policija je protiv izbeglica koje su protestovale tražeći da uđu u Mađarsku, koristila suzavac i vodene topove . Slovenačka interventna policija takođe je bacala suzavac na izbeglice koje su pokušavale da pređu granicu. Ovi se postupci svakako mogu okarakterisati kao nečovečni i protivrečni zakonima EU i evropskim vrednostima. Ono na šta je trebalo gledati kao na humanitarnu krizu, mnogi relevantni faktori EU predstavili su kao krizu bezbednosti. Ovaj argument vodi do treće dimenzije odgovora EU na priliv izbeglica – do političkog konteksta.
Sam način na koji je konstruisan čitav diskurs o trenutnoj izbegličkoj situaciji generalno je zanemaren. Da li je ovo stanje kriza ili masovni priliv izbeglica? Konsenzus postoji u pogledu termina kriza, ali ima i argumenta da je sve počelo kao priliv koji se, zbog nedovoljnog i neadekvatnog odgovora EU, pretvorio u krizu. Tako su, kao rezultat upotrebe i zloupotrebe osnovnih koncepata vezanih za izbeglice i migrante, stvorene i humanitarna i kriza evropskih vrednosti, uz ostavljanje otvorenim i drugih brojnih pitanja. Da li je reč o izbeglicama ili ilegalnim imigrantima? Da li je priliv ili kriza? Humanitarna katastrofa ili bezbednosna pretnja?…
Države mogu da tumače i predstave određene pojave kao egzistencijalne pretnje po nacionalnu bezbednost i tako ubede javnost da su vanredne mere kao što su zatvaranje granica ili nečovečno tretiranje izbeglica i migranata opravdane. Ovaj način razmišljanja očigledno se podudara s ponašanjem i rezonovanjem pojedinih političara iz država članica EU, od kojih je mađarski premijer Viktor Orban najreprezentativniji primer. Zlonamerno se dovode u vezu pojava imigracije i terorizma. Širom Mađarske postavljeni su i antiimigracijski posteri, sa porukama na mađarskom jeziku kao što je: „Ako dođete u Mađarsku, ne možete uzeti posao Mađarima!“ Ovakav tip poruka može donekle objasniti porast i rasprostranjenost antiimigracijskih i antiizbegličkih osećanja u Mađarskoj. Najekstremniji primer u tom kontekstu svakako je ozloglašeni slučaj kamermanke koja je saplitala i šutirala izbeglice tokom policijske akcije.
Nedostatak zajedničkog odgovora EU na veliki priliv izbeglica i humanitarna kriza koju je takav odgovor proizveo, ostavila zemlje Balkana, a posebno Srbiju, da podnesu teret nesrazmeran njihovim mogućnostima. Srbija, koja je okružena državama članicama Evropske unije, a sama je još uvek u procesu pristupanja, morala je sama i da izradi strategiju za suočavanje sa masovnim prilivom izbeglica koje su prelazile i prelaze preko njene teritorije.
Kada zemlje susedi, članice EU, protivno međunarodnom i pravu EU, zatvore svoje granice i spreče tražioce azila da podnesu zahtev za azil, Srbija objektivno dolazi u tešku situaciju. I pored toga, politička retorika, ponašanje srpske policije i otvorene granice – pokazuju prijateljski odnos prema izbeglicama.
Retorika je do sada bila ne samo politički korektna (korišćen je na primer izraz izbeglice umesto nelegalni imigranti), već su političari pozivali na solidarnost, toleranciju i dosledno poštovanje evropskih vrednosti.
Ali zima dolazi i humanitarni rizici su sve veći. Ostaje pitanje da li će Srbija moći da nastavi sa ovakvom strategijom a bez zajedničkog pristupa i humanitarne politike zemalja EU. Zapravo je neprimereno (apsurdno) da zemlja kandidat bude primer poštovanja osnovnih evropskih vrednosti koje su sadržane u Ugovoru o funkcionisanju Evropske unije (član 2), dok istovremeno punopravne članice pokazuju grubo nepoštovanje tih principa ? Kada se EU „sabere“ i razvije zajednički odgovor na očigledno dugoročni problem masovnog priliva izbeglica, biće jako važno za Srbiju ne samo da nastavi sa svojim humanim političkim pristupom, otvorenim granicama i adekvatnim ponašanjem policije, već i da počne ozbiljno da radi na implementaciji sopstvene politike azila. Ako se uzme u obzir mogućnost pristupanja EU u bliskoj budućnosti, Srbija će morati da preuzme i teret prihvatanja izbeglica umesto da ih, kao do sada, samo prevozi do najbliže EU granice. Stoga je od suštinske važnosti da Srbija deluje na duge staze i počne da popravlja sopstveni sistem azila.
Autorke su saradnice CEP – Centra za evropske politike
www.cep.org.rs
www.europeanpolicy.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
