Festivalska nesanica

Petak, 20. avgust

Prvi dan mog Dnevnika za Danas i treći dan Belgrade Beer Festa, najmasovnijeg festivala ne samo u Beogradu, nego, sad se već može naslutiti, i Evropi. Festival je u punom jeku i tempo Beogradske kulturne mreže, koja je producent celog događaja, zaista je žestok. Stižem nešto da pojedem samo na brzinu i samo jednom dnevno. Spavanja skoro i da nema. Ali ima mnogo adrenalina i zadovoljstva. Na Ušće, gde se održava festival, sliva se ogromna količina sveta. Pred jutro, svi odlaze u dobrom raspoloženju. Kako i ne bi, kada je program, ako nije nezgodno da to sam kažem, bolji nego ikad. Činjenice su neoborive i ne podležu ličnim ukusima: na Beer Festu nikad nije bilo toliko jakih izvođača kao ove godine.

Prve večeri blistao je znoj Partibrejkersa, oduševio je Kiril Džajkovski, a poklonike elektronike zabavljao je Beni Benasi, jedan od najpopularnijih di-džejeva današnjice. Ipak, iznad svih bila je Ana Popović, beogradska bluzerka koja je svojim vulkanskim temperamentom najpre očarala Evropu, a potom i Ameriku.

Drugog dana festivala, dakle juče, glavne zvezde bili su Bora Đorđević i njegova Riblja čorba. Imaju karijeru dužu od tri decenije. Bio sam tinejdžer kada su se pojavili i rastao sam uz njihovu muziku. Kao novinar, pisao sam o njima deset godina. Sa Borom sam se sprijateljio tokom osamdesetih. U osvit devedesetih razišli smo se na svim kolosecima. Ćutali smo dvadeset godina. Za to vreme smo osedeli, svako od svog života i svoje muke. Sinoć smo se sreli, osmehnuli jedan drugom i zagrlili. Potom sam imao čast da Boru Đorđevića izvedem na binu.

Večeras su zvezde programa Bajaga i Instruktori. Bajagu znam duže od četvrt veka. Sarađivali smo na razne načine i u raznim prilikama, i ta profesionalna saradnja odavno se pretopila u prijateljstvo i odnos pun uzajamnog poštovanja. Kao i uvek, Bajaga je večeras sa bine nudio romantiku i stihove koji su toliko lepi da se na njih ježimo godinama. Dok su Instruktori svirali, dozvolio sam sebi jedan od retkih predaha i otišao u VIP ložu da gledam koncert. Kada sam se popeo na galeriju, video sam da je ispred bine tepih od 200.000 ljudi.

Subota, 21. avgust

Posle redovnih dnevnih poslova oko festivala, po podne se srećem sa Lorom Orlović, beogradskom glumicom koja, sa svojim mužem i mojim prijateljem Aleksandrom Žikićem, već nekoliko godina živi u Americi. Susret sa Lorom, u jednom od najboljih beogradskih restorana, uz kafu i sladoled, zapravo je deo performansa koji ona pravi u Beogradu. Skoro ceo naš razgovor snima kamera, a samo Lora zna i čuva tajnu šta će se sa snimkom potom događati. Naravno, kopka me radoznalost, ali neću da gnjavim. Disciplinovano odgovaram na pitanja. Kako sam? Umorno, ali dobro. Kako ide Beer Fest? Evo, upravo postaje najveći u Evropi, hvala na pitanju. Smeta li mi kamera? Ne, naprotiv, doživljavam sebe kao Mika Džegera dok daje intervju u izolovanoj sobi nekog restorana u Parizu. Smejemo se. Šta bih još voleo da probam u životu? Posle novinarstva, pisanja knjiga, kreiranja kampanja i odnosa sa javnošću, sviranja bubnjeva, crtanja i drugih stvari, voleo bih da mi se bar jednom pruži prilika da budem glumac. Zamišljam sebe kao Harija Kalahana, pravednog usamljenika sa naglašenim osećajem za moral. Ljudi, valjda, glume da bi probali nešto što nemaju u stvarnom životu. Po tome ispada da ja nisam usamljen, što je svakako tačno, i da nemam naročiti osećaj za moral, što je, iskreno se nadam, netačno. No, kako god. Privlači me pomisao da bar privremeno budem neko drugi, mada, kako u polušali poveravam Lori, ni sad često ne znam ko sam i šta sam.

Uveče, međutim, odlično znam ko sam i šta mi je posao. Iza bine Beer Festa dočekujem YU grupu, žive legende srpskog rokenrola. YU grupa je svirala etno-rok onda kad niko nije znao ni šta je to. Kako se videlo tokom njihovog koncerta, ni upola mlađi bendovi nisu im ni do kolena. Ne samo što je na njihov koncert došlo najviše ljudi – čitavih 220.000! – nego je na tom koncertu viđeno i najveće ushićenje u publici. Kao da su odjednom svi postali svesni važnosti i veličine YU grupe, kao da su odjednom svi shvatili koliko dugo traje ta karijera i kao da svi, uz neizmerno poštovanje, shvataju činjenicu da je ovaj bend preživeo sve što se preživeti može, pa i ponešto što se obično ne može, uključujući nestanak zemlje po kojoj su dobili ime.

Koncert YU grupe gledam u društvu fotografa Branislava Brajana Rašića, našeg čoveka koji živi u Londonu i koji je internacionalnu slavu stekao radeći za Rolingstonse, Dejvida Bouvija i Pola Makartnija, da pomenem samo neke. Rašu sam, tačno pamtim, upoznao 1984. godine, kada je imao prvu izložbu u Beogradu. Video sam njegovu fotografiju Dejvida Bouvija i smrzao se. I danas mislim da je to jedna od najboljih Bouvijevih slika ikada napravljenih. Na njoj je Bouvijev lik izvajan kao u Maunt Rašmoru. Sve je tu: autoritet, superiornost, distanciranost, ali i jedna neverovatna mešavina uhvaćena u očima: u isti mah to je ledeni pogled najboljeg svetskog pokeraša i melanholični pogled čoveka koji ne prestaje da traži sebe. Rekao sam sve to Raši na izložbi. Narednog dana, kada smo se ponovo sreli, doneo mi je tu sliku sa svojim potpisom. Takve gestove ne zaboravljam.

Sada smo, dakle, zajedno na koncertu YU grupe, koncertu koji je tako pun emocija i nostalgije da su nam grla sve vreme stegnuta. Nezaboravan doživljaj.

Nedelja, 22. avgust

Poslednji dan festivala. Po podne dočekujem Bilju Krstić sa kojom me vezuje blisko prijateljstvo i velika naklonost za njenu karijeru. Na Beer Festu uvek dominira rok muzika, ali festival nije rigidan kada je reč o žanrovima, tako da ima mesta i za umetnike koji ne pripadaju rokenrolu. Beer Fest je strog jedino kada je u pitanju kvalitet izvođača, pa poziva samo one vrhunske. Bilja Krstić spada među takve, i to je pokazala i danas. Nagrađena je velikim i toplim aplauzima.

Uveče stiže grupa Van Gog, kojoj je pripala čast da bude finalno veliko ime na jednom sjajnom spisku. Nimalo lak zadatak, pogotovo posle izuzetnog nastupa YU grupe prethodne večeri. Ipak, Đule, Srba i Dragan još jednom pokazuju da su vrhunski profesionalci. Pakleno uvežbani, daju sve od sebe i uspevaju da izazovu istinsko oduševljenje u masi. Koliko puta ste u životu videli koncert pred 200.000 ljudi, a da energija sa bine stiže i do poslednjih redova? Nesumnjivo, bio je to pravi trijumf.

Ponedeljak, 23. avgust

Trijumf je reč kojom bi, neskromno verujem, bilo smisleno opisati i ceo Beer Fest. Takve ocene i takvi komplimenti stižu nam sve vreme, ne samo od prijatelja, nego i od nepoznatih ljudi. Brojke dovoljno govore: pet večeri, četrdeset izvođača i neverovatnih 900.000 posetilaca – to je sada i zvanično najveći evropski festival. Napravili smo takav pomak da će naredne godine, makar po inerciji koju više niko ne može da zaustavi, doći i milioniti posetilac.

Utorak, 24. avgust

Ceo dan sređujem beleške i pretvaram ih u ovaj Dnevnik. Pipav posao, ali i prijatan, jer još jednom vraća u glavu slike sa festivala. Uveče govorim o Beer Festu za Studio B i TV B92.

Sreda, 25. avgust

Prvi sastanak u firmi posle festivala. Dva dana je svako bio na svojim poslovima i sad smo se konačno svi ponovo okupili. Analizira se festival i prave se planovi za narednu godinu. Zadovoljstvo je veliko. Planovi su još veći.

Četvrtak, 26. avgust

Dogovaram se sa Anom Popović da, za magazin Status, napiše tekst o tome kako je doživela Beer Fest i boravak u Beogradu. Odjeci se, dakle, ne smiruju. Ni ne treba. Verujem, zapravo, da će se o ovom Beer Festu pričati sve do narednog.

Autor je direktor PR i Marketing sektora Beogradske kulturne mreže