Harizma kao teret

MARKO VRHUNEC: TITO, TITOIZAM – LIČNOST, DELA, SVEDOČANSTVO BLISKOG SARADNIKA(17)

Dr Marko Vrhunec je od 1967. do 1973. godine radio u Kabinetu predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Najpre je radio kao savetnik za ekonomska pitanja, a potom i kao šef ovog kabineta. U zanimljivoj i intrigantnoj knjizi čije odlomke objavljujemo autor iz ličnog ugla govori o tome kako je bilo raditi sa Titom. Rukopis je objavio Savez antifašista Srbije. Knjigu je sa slovenačkog jezika prevela Tatjana Detiček-Vujasinović.

On je na Trećoj konferenciji nesvrstanih zemalja u Lusaki avgusta 1970. godine bio zadužen od strane arapskih i muslimanskih zemalja za vezu sa Titom. Kada je došlo do problema između te grupe zemalja i predsednika Kipra, arhiepiskopa Makariosa Trećeg, Tito ga je pozvao i naložio mu da to sredi sa zemljama koje je predstavljao. Kad god bi razgovarao sa Titom Nimeiri bi stao u položaj „mirno“. Tito ga je upitao u šali, zašto se drži tako vojnički, a ovaj mu je odgovorio: „Vi ste maršal, a ja sam vaš vojnik!“

Titova harizma za vreme Drugog svetskog rata našla je svoj izraz i u posebnim pesmama kao što su: „Druže Tito, šajkaču zakrivi, još su tvoji proleteri živi“, „Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela“, „Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo“, dok je slovenački kompozitor Rado Simoniti komponovao pesmu „Tito, ti si naša svetla bojna slava“, itd.

Zanimljivo je da se početkom Drugog svetskog rata u slovenačkoj javnosti nije znalo za Tita. Kolaborantske novine Slovenec prvi put ga pominju 1942. godine, tvrdeći da Tito uopšte ne postoji, već da je to skraćenica za „tajnu internacionalnu terorističku organizaciju“ što, naravno, nije bila istina. Tito je bio živ i sve uspešniji vrhovni komandant partizanske vojske i politički vođa narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije. Razlog za to što se u Sloveniji kasno saznalo za Tita leži u konspirativnosti i lošim komunikacijama.

Godine 1972. iz Stokholma je stigao jedan neslužbeni izveštaj, da je Tito ušao u uži izbor za Nobelovu nagradu za mir. U obrazloženju je navedeno da on vodi neblokovsku politiku i da ima velike zasluge za uspešan razvoj pokreta nesvrstanih zemalja kao faktora mira i koegzistencije u svetu. Kao što je poznato, nagradu nije dobio jer je preovladao stav da je on vojnik i da zato ne može dobiti nagradu za mir. Naravno, u sprečavanju dodele Nobelove nagrade pomogli su i određeni krugovi naših emigranata.

Svetsko priznanje njegove harizme dogodilo se prilikom njegove sahrane. Uz železničku prugu Ljubljana-Beograd, kuda je prolazio plavi voz s njegovim posmrtnim ostacima, skupilo se na stotine hiljada građana koji su uz plač pratili njegov poslednji povratak u Beograd. Pogrebu je prisustvovalo 209 delegacija iz 127 zemalja, među njima kraljevi, predsednici država i vlada i drugi, tako da je to bio jedan od najvećih pogreba u istoriji.

Takva harizma, međutim, bila je za njega i teret što se najbolje videlo 70-tih godina kada je rukovođenje državom hteo da prenese na kolektivno predsedništvo, ali mu to nije uspelo jer ga je većina još želela za predsednika.

Prema sadašnjim anketama na tlu bivše Jugoslavije, 75 procenata ljudi uvršćuje Tita među 100 državnika i vojskovođa koji su obeležili 20. vek. Isto toliko misli da su tada dobro živeli. (Kraj)