Ideologija na kraju istorije

Kostas Duzinas: LJUDSKA PRAVA I IMPERIJA (21)

Postoji li unutrašnja povezanost između ljudskih prava i ratova novijeg datuma vođenih u njihovo ime? Da li su ljudska prava prepreka dominaciji i tlačenju ili su sredstva za ideološko zataškavanje nastajuće imperije? U istraživanju normativnih karakteristika, političke filozofije i metafizičkih temelja našeg doba, knjiga Ljudska prava i imperija bavi se paradoksom savremenog humanitarizma koji je napustio politiku radi savladavanja zla. Knjigu je objavio Službeni glasnik i Albatros plus.

Tokom devedesetih godina predsednik Buš stariji koristio je jezik ljudskih prava i demokratije kao opravdanje za ratove i intervencije, da bi posle 2001. godine Buš mlađi kombinovao retoriku slobode i demokratije i mračni govor o smrtonosnoj opasnosti i unutrašnjoj (ne)bezbednosti. S druge strane, značaj ljudskih prava je smanjen. Ona se posmatraju kao nužni i prirodni deo zapadnog nasleđa, nešto što se dobija automatski, kao televizori i mobilni telefoni. Međutim, pošto mi proizvodimo puno i imamo mnogo ljudskih prava na Zapadu, moramo naći tržišta na koja ćemo ih izvesti. Ali, kao i slučaju velikih količina maslaca i vina, moramo takođe obezbediti da primaoci naše velikodušnosti plate odgovarajuću tržišnu cenu kako vrednost našeg proizvoda ne bi bila podrivena. Kao što to ističe Tom Farer, noviji ratovi vode se „između onih koji veruju u slobodne ljude i tržište, s jedne strane, i onih koji u to ne veruju, s druge strane; to je rat između demokratskog kapitalizma i njegovih neprijatelja“.

Naime, čini se da nametanje osiromašenog tipa demokratije okupiranim zemljama predstavlja veći prioritet od zaštite ljudskih prava. I zaista, „ako je samo demokratija cilj, onda sve dotle dok smo ubeđeni da će neko preživeti da održi slobodne i poštene izbore šta drugo može biti vrednije od smrti civila nego životi naših trupa“. Irak je pokazao da su ljudska prava možda vrhovno načelo, ali da ljudi nisu.

Retorika ljudskih prava trijumfovala je zato što nju mogu usvojiti levica i desnica, Sever i Jug, država i crkva, ministar i pobunjenik. To je karakteristika koja ih čini jedinom ideologijom u varoši, ideologijom posle kraja ideologija, ideologijom na kraju istorije. Ali, ta široka privlačnost prava ujedno je i njihova slabost. Do sada smo ukazivali na to da su se prirodna i, potom, ljudska prava shvatala kao odbrana od dominacije moćnih i arogancije i ugnjetavanja bogatih. Posle njihovog uvođenja prisvojile su ih vlade koje su shvatile kakvu korist mogu izvući iz moralno zvučeće politike, i ta tendencija se danas kreće ka svojoj završnoj fazi. Pre svega, ljudska prava predstavljaju način na koji ljudi govore o svetu i svojim težnjama i izraz su univerzalnog dobra u životu. Ona su utkana u novi svetski poredak, zahtevi za njima se usvajaju, apsorbuju i refleksivno ugrađuju protiv izazova. Pristanak i kritika, odobravanje i cenzurisanje, jesu deo iste igre, pri čemu i jedno i drugo doprinosi beskrajnom umnožavanju i kolonizaciji prava.

Ljudska prava postaju kredo srednje klase. U tom smislu, najveće dostignuće diskursa prava nije u tome što smanjuje distancu između Istoka i Zapada, levice i desnice ili bogatih i siromašnih, već da siromašnima nameće ideologiju bogatih. Ipak, paradoksalno, rezidijum transcendencije ostaje. Svaki put kada siromašni, potlačeni, torturama izloženi ljudi upotrebljavaju jezik prava – zato što im u tom momentu ništa drugo nije dostupno – da bi protestovali, pružali otpor, borili se, oni se oslanjaju na metafiziku, moral i politiku zapadnog sveta. Naime, ljudska prava mogu da ponude samo paradokse.

Kraj