„Idi bidi bek kad nisi za krilo’’

Baš tog datuma je izvojevana jedna od najvećih pobeda u istoriji Srbije, Evrope i sveta. Pobeda koju su odavno svetski moćnici priznali i uvrstili na jedno od nekoliko najvećih i naj briljantnijih u istoriji ratovanja. Proučava se u svim najvišim svetskim vojnim akademijama kao primer strategije, taktike, hrabrosti, discipline i lucidnosti komandanta koji ju je ostvario. Bio je to omanji, suvonjavi i pomalo bolešljivi seljačić iz malog srpaskog sela Struganika, a veliki i golemi Živojin Mišić. Bitka se i dan danas zove Cerska, mada se vodila na frontu dugačkom 250 Km.

Za podsećanje treba reći da je najveći teret bitke podnela I Armija kojom je pri napadu Austrougarske vojske komandovao mlađani Regent Aleksandar, a načelnik štaba Armije je bio Petar Bojović. Kada je vrag odneo šalu i kada je Vojvoda Radomir Putnik video da neiskusni Regent gubi bitku, manuo se kraljevskih snishodljivosti i imenovao generala Živojina Mišića za komandanta, ne slučajno. Baš taj sićušni Živojin je imao plan ovakve pobede koji je smislio devet godina pre bitke na završnom ispitu štabne akademije i zbog koga zamalo nije pao na ispitu baš kod Radomira Putnika, u to vreme načelnika Visoke štabne vojne akademije. Plan je bio toliko briljantno drzak, manevarski skoro nemoguć i baziran na tri velike greške koje će neprijatelj napraviti u nastupanju preko Drine.

I tako prst sudbine i iskustvo Radomira Putnika omogućiše Živojinu Mišiću da preuzme ulogu pobedioca u trenucima kada se činilo da nam spasa nema, kada je moćna Poćorekova vojska nastupala nezadrživo ka srcu Srbije. Mišić je munjevitim i odavno planiranim povlačenjima zavarao moćnu armadu, simulirao povlačenje u rasulu od po 5 i 7 kilometra, a zapravo dolazio na već prethodno planirane moćne i dominantne položaje koji su trebali da mu omoguće strahoviti i iznenadni protivnapad.

Nije to bila obična ratna pobeda, niti običan ratni poraz neprijatelja. To je bila prva pobeda saveznika u I svetskom ratu koja je odjeknula u svim svetskim metropolama. Sve novine sveta su danima o tome pisale, a Srpska vojska je prvi put kod saveznika dobila status stvarne sile i ravnopravnog ratnog partnera. Poćorek, miljenik cara, je doživeo veliku blamažu i od nepobedivog generala postao uvređeni aristokrata koji je izgubio svu slavu i autoritet koji je do tada imao. Sve kasnije bitke koje je Srpska vojska vodila u ovome ratu nosile su pečat i slavu Cerske bitke, a naši vojnici su hrabrost nalazili i u najtežim trenucima znajući da je pobeda moguća i onda kada se činilo da je sve izgubljeno.

Naš nemarni odnos prema najsvetlijim stranicama naše istorije pokazuje jasno kakvi smo to mi Srbi, zašto stalno patimo i gubimo mirnodopske bitke. Za pobedu su potrebni stručnjaci, profesionalci, čestiti i hrabri, promućurni i dosledni. Pobede ne ostvaruju regenti i ministri, ulizice i poltroni, neznalice i karijeristi.

Imamo mi dosta Živojina Mišića u svakom Struganiku, u svakom gradu, u svakoj mesnoj zajednici, ali su ih ovi prethodno pobrojani odstranili, marginalizovali, onemogućili, zapušili sva komandna mesta, a na žalost pametan popušta. Odavno je još jedan naš poznati Kostolčanin rekao „idi bidi bek kad nisi za krilo“. Kad će to ovima našima sa dve leve noge neko da kaže?