Imamo pravo na istinu

Naime, pre nekoliko dana predsednik Vlade, gospodin Aleksandar Vučić, izjavio je: „Što se tiče Fijata, nažalost, taj ugovor neće biti pokazan. To je ugovor na koji je država Srbija potrošila najviše novca i da smo ga kojim slučajem mi potpisali, bili bismo optuženi za najveći kriminal.“ Ova izjava nam govori da su Srbiju, pre elementarnih nepogoda, prirodnih i natprirodnih sila, uništile neke „ljudske sile“ koje, nažalost, nama građanima još uvek nisu poznate. Istovremeno, izjava premijera i rezultati Izveštaja o skriningu dovode nas u dilemu – kako se mi to borimo protiv korupcije i da li se zaista borimo?

Na čiju žalost ugovor neće biti objavljen? Verovatno, na žalost građana koji finansiraju taj ugovor, jer smo nemi svedoci toga da korupcija cveta upravo tamo gde se troše narodne pare. Građani su odavno izgubili poverenje u državne institucije i svi pogledi su sada uprti u predsednika Vlade kao izbavitelja. On ima podršku preko 50 odsto građana, ali ne da ćuti za sve naše glasove i pare, nego da raskrinka „političku i privrednu elitu“, koje su upropastile državu Srbiju! A država Srbija su njeni građani. Pre svega, ukoliko postoji sumnja kod predsednika Vlade da je ugovor štetan, on je prvi koji bi morao to da prijavi nadležnim institucijama koje bi ispitale svaku odredbu ugovora. Ovaj ugovor trebalo bi da bude izazov za našeg premijera u borbi protiv korupcije i kriminala a ne razlog da prekomerno koristi izborni kapacitet.

Stanovnici Srbije imaju interes i pravo da znaju: vremenski period trajanja ugovora; vrednost ugovora; da li je, ko je i koliko ostvario dobit na osnovu tog ugovora; ako je u pitanju šteta, premijer je dužan da naloži nadležnim organima procenu te štete, odnosno procenu da li bi šteta, koja bi nastupila na ime penala ukoliko bi se eventualno jednostrano raskinuo taj ugovor, bila veća od štete zbog nastavka poštovanja ugovornih obaveza do kraja ugovorenog roka; da navedeni ugovor prosledi nadležnim organima koji bi ispitali da li u radnjama potpisnika eventualno ima elemenata krivičnog dela i da obelodani ime i prezime tog „moćnika“ zbog kojeg je „država Srbija potrošila najviše našeg novca“…

Jasno je da aktuelna vlada mora da preuzme obaveze prethodne. Ali je nejasno zašto jedan ugovor vredi više od nas građana. Ima li uopšte logičnog i zdravorazumskog objašnjenja za tajnost posle ove delimične ali alarmantne izjave? Ko je taj „misteriozni a zaštićeni“ potpisnik spornog ugovora? Posao predsednika Vlade za koji ga opet mi plaćamo nije da skriva kriminal i štiti bivšu ili sadašnju Vladu od njenog stanovništva. To niti je normalno, niti je logično, niti je opravdano. Ne žele građani da im se otkrije novi model automobila nego ime predstavnika vlasti za čije promašaje im se ispostavlja račun godinama. Ovaj ugovor, kao i svaki drugi u koji se investiraju sredstva prikupljena od poreskih obveznika, ne sme da bude tajna za građane. Iako predsednik Vlade ima veliku podršku, sigurna sam da nije dobio mandat od građana da odlučuje o našoj sudbini i upravlja našim parama sa pečatom „tajno i strogo poverljivo“, odnosno iza zatvorenih vrata! Građani imaju pravo da znaju šta radi Vlada, a Vlada nema pravo da radi protiv interesa svojih građana! Premijer ne bi smeo da bude uljuljkan visokim rejtingom i da vrši selekciju pri saopštavanju informacija koja zadiru u građanska prava.

Autorka je predsednica Sindikata pravosuđa Srbije