Instrumenti nadzora se nedovoljno koriste

„GODIŠNJAK REFORME SEKTORA BEZBEDNOSTI U SRBIJI“ (15)

U izdanju Centra za civilno-vojne odnose i Dan Grafa uskoro će se pojaviti „Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji“, plod dvogodišnjeg rada istraživača i saradnika Centra. U knjizi su prikupljeni i predočeni podaci i nalazi do kojih se došlo tokom realizacije projekta „Mapiranje i monitoring reforme sektora bezbednosti u Srbiji“, započetog 2006, a dovršenog krajem 2008. Ovo je prvo istraživanje te vrste u kome je na jednom mestu iznesen pregled postignuća i propusta u procesu reforme sektora bezbednosti u Srbiji.

Naslovi i oprema teksta u feljtonu su redakcijski.

Stoga su najviši politički odlučioci jedne zemlje ti koji treba da odluče da li, kada, kako i pod kojim uslovima će taj prerogativ suverene države – pravo na legitimnu upotrebu sile – biti iskorišćen. Institucionalizacija demokratske civilne kontrole treba da onemogući zloupotrebu instrumenata sile zarad ostvarenja parcijalnih interesa pojedinaca ili grupa u političkom životu, ali i da onemogući da institucije sektora bezbednosti, vojska pre svih, zloupotrebi monopol nad primenom nasilja i preuzme vlast u državi.

Institucija koja vrši civilnu kontrolu je pre svega Narodna skupština, koja donošenjem strateških i legislativnih akata normira misije, funkcije i zadatke oružanih snaga i ostalih institucija ovog sektora i vrši nadzor nad njihovom primenom, ali i određuje deo državnog budžeta namenjenog potrebama pojedinih institucija sektora bezbednosti. Narodnoj skupštini je na raspolaganju više mehanizama kojima može da vrši kontrolu nad tim sektorom, a posredstvom parlamentarnog Odbora za odbranu i bezbednost. Odbor za odbranu i bezbednost je skupštinsko telo kojem su relevantne institucije (Bezbednosno-informativna agencija, MUP) dužne da podnose redovne izveštaje o svom radu koje Odbor potom razmatra, ima pravo da zatraži dodatne informacije i pojašnjenja i izveštaj usvoji ili ne usvoji.

Narodnim poslanicima je takođe na raspolaganju razmatranje finansijskih izveštaja koje su Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne agencije dužni da podnose Odboru za finansije, ali i da formiraju anketni odbor i koriste instrumente poslaničkog pitanja i interpelacije u odnosu na relevantna ministarstva i institucije u sektoru bezbednosti.

Opšta je ocena da su norme demokratske ciivlne kontrole na zadovoljavajući način unete u Ustav i zakone Republike Srbije. Međutim, instrumente nadzora koje je Skupština ovlašćena da koristi poslanici ne koriste na zadovoljavajući način i u odgovarajućoj meri. U objašnjenju toga se može navesti više razloga, a najpraktičnije objašnjenje bi se ticalo nedostatka odgovarajućih kapaciteta skupštinskog Odbora, preopterećenosti njegovih članova opsegom sektora koji su nadležni da nadgledaju, nedostatka potrebnog usko-stručnog znanja za kompetentno razmatranje dešavanja u sektoru, ali i potencijalno nedostatka političke volje da se ozbiljnije bave institucijama sektora bezbednosti. Od opšteg utiska o zadovoljavajućim rešenjima u ovom sektoru odstupaju privatne bezbednosne kompanije čije postojanje i delovanje još nije pravno regulisano zakonom, ali i institucije sa parapolicijskim ovlašćenjima (carina, poreska policija i Uprava za sprečavanje pranja novaca) koje izmiču parlamentarnom nadzoru.

Shodno načelu podele vlasti, ovlašćenja izvršne i sudske vlasti u vršenju kontrole nad sektorom bezbednosti se razlikuju od ovlašćenja zakonodavne vlasti. Prema Ustavu Republike Srbije, predsednik se nalazi na vrhu civilnog lanca komandovanja vojskom i odlučuje o njenoj upotrebi u ratu i miru, ali i vrši imenovanja i razrešenja nosilaca najviših vojnih funkcija i predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost, čiji pak položaj i nadležnosti nisu normativno precizirani. U uslovima nedovoljne ili/i neprecizne normiranosti otvara se mogućnost za proizvoljnost u njihovom tumačenju ili pak zloupotrebu ovlašćenja. Postojeći zakonski okvir Republike Srbije ne predviđa mehanizme pozivanja predsednika na odgovornost povodom vršenja njegovih/njenih ovlašćenja u nadzoru sektora bezbednosti, što je ozbiljan nedostatak normativnog uređenja imajući na umu opseg predsednikovih ovlašćenja.

Precizno normiranje je potrebno i ako imamo na umu složenost kako u civilnom lancu komadovanja (na relaciji predsednik-predsednik vlade-ministar odbrane) tako i na relaciji civilnog ministra odbrane i „prvog vojnika“, načelnika generalštaba, u čijoj je nadležnosti operativno komandovanje vojskom, vođenje računa o njenoj borbenoj gotovosti, opremljenosti i sl. Iako je aktuelni normativni okvir svakako bolji nego što je bio slučaj ranije, ima prostora za njegovo poboljšanje.

Treba naglasiti da se normiranjem ne želi samo odrediti nadležnost grana vlasti u pogledu njihovih ovlašćenja u nadzoru sektora već i sprečiti političko uplitanje u operativne poslove, što je naročito problematično povodom legislativnog okvira za policijske poslove. Zakon o policiji iz 2005. omogućava nadležnom ministru mešanje u operativni rad policije, što je javnost očigledno prepoznala, pa istraživanja javnog mnjenja pokazuju da čak 74% građana Srbije smatra da vlada i političari imaju veliki uticaj na rad policije.

Ustav i zakoni takođe preciziraju mehanizme sudske kontrole koji su u sektoru bezbednosti najvidljiviji kada je reč o kontroli zakonitosti primene mera tajnog prikupljanja podataka. Policija i obaveštajno-bezbednosne službe u Srbiji su obavezne da od suda traže odobrenje pre upotrebe tih mera, a statistika pokazuje da naši sudovi ta odobrenja daju češće nego sudovi ostalih zemalja.

Institucije koje neposredno vrše javni nadzor nad sektorom bezbednosti, ali istovremeno omogućavaju najširoj javnosti da stekne uvid u dešavanja u tom sektoru, su mediji, nevladine i akademske organizacije koje se bave bezbednosnim temama, akademske institucije, nezavisni eksperti, institucije Poverenika za informacije od javnog značaja, ombudsmana, Državne revizorske institucije i ostale srodne institucije. Njihova uloga i značaj u ovom sektoru su u porastu, mada će njihov uticaj na institucije sektora bezbednosti ostati limitiran sve dok ih ove poslednje ne prihvate kao legitimne i korisne partnere u raspravi o bezbednosnim politikama, od rasprave o najznačajnijim strateškim dokumentima zemlje, do prihvatanja kritičkog pristupa trendovima u sektoru bezbednosti. Kraj