Previranje je zahvatilo veći deo muslimanskog sveta. U Siriji je u brutalnom ratu već 250.000 ljudi izgubilo život, polovina od 21 miliona stanovnika zemlje je raseljeno, a milion izbeglica je otišlo u Evropu da traži azil. Pleme Huti u Jemenu je ustalo protiv Vlade i sada se suočava s vazdušnim udarima pod rukovodstvom Saudijske Arabije. Konflikti poput ovih predstavljaju odraz brojnih faktora, a najizraženiji su sukobi između dve islamske sekte – sunita i šiita i između fundamentalista i reformista.
Alavitski režim sirijskog predsednika Bašara el Asada uživa podršku šiitskih državnih vrhova, naročito Irana, čiji regionalni uticaj zavisi od ostanka šiitskog režima na vlasti. A upravo su zbog toga sunitski državni vrhovi posvećeni smeni tog režima, u čemu je najistaknutija Saudijska Arabija. Nasuprot tome, jemenska vlada je pod rukovodstvom sunita, te ima podršku Saudijske Arabije, pa otud bombardovanje šiitskih Huta koje štiti Iran. Nije čudo što se u poslednje vreme pojačavaju napetosti između Irana i Saudijske Arabije, što je trend koji je kulminirao prekidom diplomatskih odnosa zato što je Saudijska Arabija pogubila uglednog šiitskog sveštenika.
Haos koji su podstakli ovi sukobi, kao i nestabilnost u drugim zemljama u regionu, kao što su Avganistan i Irak, omogućili su uspon nekih zaista prezira vrednih snaga, počevši od Islamske države (ISIS). Ta grupa je zadobila toliko veliki uticaj da su američki generali tražili da predsednik SAD Barak Obama ovlasti dodatne trupe da se pridruže borbi protiv nje. Štaviše, u pojedinim izveštajima se navodi da će SAD možda odložiti povlačenje svojih trupa iz Avganistana, gde je sve brutalniji rat protiv Vlade omogućio talibanima da zadobiju teritoriju i stvorio prostor da ISIS postane aktivan. ISIS se takođe probio u Pakistan.
Verski element konflikata koji danas besne na Bliskom istoku jeste glavni razlog zbog kojeg ih je tako teško umiriti. Sunitsko-šiitska šizma datira od 632. godine, kada je umro prorok Muhamed, a nije naznačio kako će islamska zajednica koja je brzo rasla izabrati njegovog naslednika. Oni koji su postali šiiti smatrali su da ta pozicija treba da ostane u krugu bliže prorokove porodice, te su podržali izbor Alija ibna Abija Taliba, prorokovog rođaka i zeta. Oni koji su postali suniti podržali su izbor visokih članova zajednice – Abu Bakra, koji je bio blizak Muhamedov saveznik.
Danas su suniti veći deo 1,6 milijarde muslimana sveta. Veoma su raštrkani, rasprostranjeni su širom teritorije koja se proteže od Maroka do Indonezije. Nakon višedecenijske migracije u Evropu i Severnu Ameriku, snažnih sunitskih zajednica ima i u nekoliko zapadnih zemalja.
Šiita ima 225 miliona i u geografskom smislu su koncentrisaniji. Iran sa 83 miliona je najveća zemlja na svetu sa većinskim šiitskim stanovništvom, a zatim sledi Pakistan sa 30 miliona i Indija sa 25 miliona. „Šiitski polumesec“, uključujući Iran i njegove neposredne susede Avganistan, Azerbejdžan, Irak, Pakistan i Tursku, čini 70 odsto ukupne populacije sekte.
Geografska distribucija je rezultat niza istorijskih slučajnosti, kombinacije osvajačkih pohoda i (često prisilnog) preobraćanja. Iako je islam u Iran došao osvajačkim pohodom od 637. do 651, zemlja još sto godina zvanično nije prihvatila šiitizam, pa je šah Ismail I iz dinastije Safavida preuzeo na sebe 1501. da nasilno preobrati sunitski deo stanovništva.
Šiitizam se širio Južnom Azijom kao rezultat više vojnih upada persijskih vladara u Avganistan i Indiju. Danas je šiitska populacija regiona skoncentrisana u urbanim područjima i uglavnom čini potomke vojnika i drugih državnih funkcionera koji su ostali na osvojenim teritorijama.
Što se sunitskog islama tiče, prvi put su ga Južnom Azijom širili sufitski propovednici, od kojih je većina došla iz Centralne Azije i širila tolerantniju i sveobuhvatniju formu islama od one sa Arabijskog poluostrva. Ali porast uticaja Saudijske Arabije 1970-ih, kada je bogatstvo zemlje povećano zbog vrtoglavog skoka cene nafte, pomogao je da se raširi dominantna i stroga vehabijska sekta tog kraljevstva.
Osim što je privukla milione muslimanskih radnika iz Južne Azije, Saudijska Arabija je finansirala osnivanje vehabijskih medresa duž avganistansko-pakistanske granice. Talibani (što na arapskom znači „učenici“) i u Avganistanu i u Pakistanu su proizvod tih verskih škola, kao što su milicije poput Laškar-e-Taiba i Laškar-e-Jangvi, koje su sprovele napade na svetilišta u Indiji.
Današnja previranja odražavaju sukob pogleda na svet koja su i teološka i politička. Konzervativni suniti, poput onih koji se drže fundamentalističkog vehabizma, favorizuju teokratsku autoritarnu vladavinu, dok bi umereniji sufistički suniti preferirali liberalne i inkluzivne političke sisteme. Isto važi za šiite. Iran se dugo držao teokratije, ali se sada stiče utisak da se okreće reformama. Da li će sektaške podele moći da se ikad premoste najverovatnije će zavisiti od toga da li će reformisti moći da zadobiju dovoljno uticaja u oba tabora. Ako ne budu mogli, konflikt će i dalje da besni, ubrzavajući propast regionalnog poretka koji sada vidimo.
Autor je bivši ministar finansija Pakistana i potpredsednik Svetske banke. Trenutno je predsedavajući Instituta javne politike u Lahoru
Copyright: Project Syndicate, 2016.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
