„Kao patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jednakima, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i Krsta. Nisu naše, nego Hristove reči koje kažu: „Ko hoće da bude među vama prvi, neka bude svima sluga!“ Žrtva je temelj jedinstva i u crkvenom i u narodnom sabornom životu, kao i u svim oblastima društvenog delanja, a Krst je jedina neprolazna slava čovekova.“


Tako je govorio patrijarh Pavle, 44. poglavar Srpske pravoslavne crkve, koji je još za života proglašen za „svetitelja koji hoda“ i „jedinog nebeskog Srbina“. Ove godine navršava se vek od njegovog rođenja, a 15. novembra pola decenije od upokojenja.

Rodio se u godini u kojoj je počeo Veliki rat. Nesuđeni lekar bezmalo skoro tri i po decenije bdio je kao episkop raško-prizrenski nad Kosovom i Metohijom, a 19 godina koliko je bio na čelu SPC obeležili su krvavi raspad nekadašnje SFR Jugoslavije, politička previranja u Srbiji, NATO bombardovanje, međunarodni protektorat na KiM… Trudio se da zaleči klasne, ideološke i političke razdore među Srbima i sačuva jedinstvo Crkve.

Čak i iz bolničke postelje na VMA, gde je proveo poslednje dve godine života, koje neki u SPC nazivaju i „prinudnim pritvorom“, njegov autoritet držao je Crkvu na okupu, a beskrajni višednevni mimohod pored njegovog odra u Sabornoj crkvi u Beogradu, kao i sahrana na kojoj je bilo pola miliona ljudi pokazali su koliko su grešili oni koji su više puta bezuspešno pokušali da ga smene sa doživotne dužnosti patrijarha srpskog. Procene iz vremena kada je stupio na tron Svetog Save krajem 1990, da je u tom trenutku bio „najbolje, ako ne i jedino rešenje za očuvanje 'mira u crkvenoj kući“, potvrdile su se odmah posle njegove smrti kada je u SPC počelo rasulo.

– To su ljudi posebnog kova. Takvih više nema – kaže jedan od njegovih bliskih i dugogodišnjih saradnika u Patrijaršiji.

Patrijarh Pavle rodio se kao Gojko Stojčević u Kućancima u zapadnoj Slavoniji, na „crveno slovo“ – 11. septembra na praznik Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja. U poslednjem ratu Hrvati su, kako je pokojni patrijarh pričao, „srušili crkvu u njegovom selu samo zato što se tu rodio, iako nikakvih borbi tamo nije bilo“. Odgajala ga je tetka, jer je ostao bez roditelja. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u koju je išao i Meša Selimović u Tuzli, a višu u Beogradu. Njegovi zvanični biografi tvrde da je kao dete bio nadaren za matematiku i fiziku, ali da je uprkos dvojci iz veronauke, pod uticajem rodbine prevagnuo da njegov konačan izbor bude bogoslovija. Pohađao je u to vreme prestižnu Sarajevsku bogosloviju, a posle završenog Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, postdiplomske bogoslovske studije nastavio je u Atini.

Zamonašio se 1946, dobivši duhovno ime po svom „nebeskom pokrovitelju“ apostolu Pavlu. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 11 godina kasnije. Na KiM je proveo 34 godine. Nadao se da će u Prizrenu ostati do kraja života, ali je za arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog izabran 1. decembra 1990. godine. Za svoj patrijaraški program dan kasnije na ustoličenju proglasio je „Jevanđelje Hristovo, blagu vest o Bogu i Carstvu Božjem među nama“. Presedan – izbor i stupanje na tron za života njegovog prethodnika patrijarha Germana izazvalo je mnoge spekulacije, a posle je korišćen kao argument za njegovo povlačenje. Priča se da patrijarh Pavle u bolničku sobu svog prethodnika nikada nije ušao s belom panom – znakom patrijaraškog dostojanstva.

Stari Beograđani nisu najbolje razumeli njegov asketizam, odsustvo protokola, odlazak „na noge“ političarima, a ni u Patrijaršiji nisu bili oduševljeni navikama novog poglavara koji je u Rakovički manastir išao tramvajem, brao mladu koprivu podno Kalemegdana, službeni automobil koristio samo kad je to neophodno, sam krpio obuću i odeću, spremao sebi hranu, bio štedljiv, znao da bude i strog, uporan, pa i nepopustljiv, mada i duhovit. „Sve je to svetska sujeta“, odgovarao je patrijarh na primedbe.

Iako se u političkim, a i pojedinim crkvenim krugovima računalo na „njegove godine“, pokazao se kao „tvrd orah“. Za sabraću arhijereje, sveštenike, monaštvo, pa i „crkvene“ novinare bio je „deda“, iza čijeg autoriteta su se u odsudnim situacijama krili i „veliki crkveni igrači“ iz senke, koji kroz sebe vole da vide celu SPC.

Prvi put uživo videla sam ga nekoliko meseci posle njegovog dolaska na tron Svetog Save. U prepunoj Sabornoj crkvi 10. marta 1991. služio je parastos policajcu Nedeljku Kosoviću i 17-godišnjem Branivoju Milinoviću, koji su dan ranije stradali na demonstracijama opozicije u Beogradu, zbog kojih je tadašnja vlast na ulice izvela tenkove. Ispostavilo se da novi poglavar SPC nije unapred pisao besede, već iz srca pozivao vernike da „budu ljudi, čuvaju veru i žive po njoj“, što je uporno ponavljao i narednih 19 godina.

Imao je važnu ulogu u događajima koji su usledili posle demonstracija 9. marta 1991, a njegova spremnost da otvoreno pojasni svoje stavove posle nesporazuma sa studentima na Terazijama, učinila je da postane jedna od najpopularnijih javnih ličnosti. Zajedno sa građanstvom učestvovao je u javnim protestima studenata i opozicije: predvodio je prvu posleratnu litiju sredinom juna 1992, koja se spojila sa protestnim skupom „Poslednje zvono“, učestvovao na Vidovdanskom saboru. Bio je na čelu Svetosavske litije, koja je na Savindan 1997. „probila“ policijski kordon u Kolarčevoj ulici. Verujući da je u pitanju sudbina Srbije, a pre svega KiM, prvi put u životu glasao je na referendumu za novi Ustav Srbije. Nezvanično se pričalo da je doskorašnji lider DSS Vojislav Koštunica političar u koga je imao najviše poverenja.

Ipak, pokojnom patrijarhu nikad nije zaboravljeno da je „stavio zeleni krstić“ i potpis na predejtonski sporazum bosanskih Srba i Slobodana Miloševića, da je odlazio na Miloševićeve prijeme i pokojnog predsednika Srbije i SRJ jednom čak i primio u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu.

– Toliko je vođa političkih stranaka opozicije dolazilo kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike. A niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima; najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji. Biti izvan politike za mene znači ne praviti razlike među strankama. Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odabir koga ćete primiti i saslušati ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe – objašnjavao je patrijarh Pavle, čiji se potpis našao i na apelima za zaštitu haškog optuženika Radovana Karadžića.

Pored nacionalnog, trudio se da obnovi i duhovno jedinstvo srpskog naroda. Kao jedini episkop koji je 1963. opomenuo Sabor da tadašnjem episkopu američko-kanadskom Dionisiju (Milivojeviću) „sudi bez saslušanja za grehe, koje manje-više svi među prisutnim vladikama imaju“, presudno je doprineo prevazilaženju „američkog raskola“. Zaslužan je i za obnavljanje pregovora i sa u pravoslavnom svetu nepriznate Makedonske pravoslavne crkve. Iako je u pravoslavnom svetu važio za jednog od najvećih liturgičara, ipak nije mogao da utiče na sabraću arhijere kojima se žurilo s promenama u bogosluženju i po cenu kršenja više puta potvrđene odluke Sabora koja je govorila drugačije.

Na primedbe da SPC treba „čvršća ruka“ odgovarao je da „u Pravoslavnoj crkvi niko ne treba da bude autoritaran, nego samo evanđeoskim i kanonskim pristupom valja privoleti drugog na opšte dobro Crkve“.

Iako su patrijaršijsku atmosferu u vreme patrijarha Pavla i pojedine srpske vladike opisivale kao „pravoslavni haos“, u njoj su se svi snalazili, uključujući i „crkvene“ novinare. Patrijarh Pavle se nije ustručavao da kritikuje medije, ali je po pitanju saradnje sa novinarima bio jedan od najotvorenijih arhijereja SPC, uključujući i takozvane „mlade lavove“ među episkopima, koji su se okupljali oko bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića dok je bio na vlasti, a od kojih su neki sebe videli i kao patrijarhovog „naslednika“.

Patrijarh Pavle nije krio da „nema ni televizor ni radio i da ne čita novine“, ali poštovanje koje iskazuje prema ljudima, bez predrasuda, činilo ga je vrhunskim profesionalcem u kontaktu s medijima. Strpljivo je čekao da se novinske ekipe pripreme za čitanje poslanice, ni zamor od dalekog puta nije ga sprečavao da se pozdravi i razgovara s novinarima koji ga čekaju, čak i kad je njegova pratnja želela to da izbegne. Držeći se pravila da se „vladičanska reč ne poriče“, davao je intervjue koje je sam obećao, čak i situacijama kada su pojedini uticajni crkveni krugovi želeli da ga drže podalje od javnosti. Poštovao je tačnosti, nije bilo „nezgodnih“ pitanja, a kad je smatrao da nije vreme da se o nečemu javno govori, očinskim tonom objašnjavao je svoje razloge. Sa autorizacijom nikad nije kasnio, ispravke je unosio sam, običnom olovkom ili zelenim mastilom, čitko, ćirilicom.

Iako je u 76. godini života izabran za poglavara, obišao je sve eparhije SPC. Posetio je i većinu sestrinskih pravoslavnih crkava, kod kuće i u inostranstvu razgovarao je sa mnogobrojnim verskim poglavarima i državnicima, ali se uprkos trudu domaćih državnih i pojedinih crkvenih krugova nikad nije sreo sa poglavarom Rimokatoličke crkve, a mnogi smatraju da je bio glavna brana olakog odnosa SPC prema pomodnom ekumenizmu.

Ovaj svet napustio je tiho, dan nakon što je tadašnji predsednik Boris Tadić pozvao papu Benedikta XVI u posetu Srbiji i u trenutku kad su se Srbi na KiM spremali da izađu na prve lokalne izbore koje je organizovala vlast samoproglašene kosovske države. Odmah posle njegove smrti, dok još nije sahranjen u porti Rakovičkog manastira, u narodu se pojavila molitva svetom patrijarhu Pavlu. U SPC se već pet godina razmišlja o njegovoj kanonizaciji, mada, kako se priča, još nije podnet zvaničan predlog.

„Bog ga video…“

Moj prvi intervju s patrijarhom Pavlom trajao je gotovo četiri sata, zbog čega je konstatovao da smo se, „Bog ga video, zadržali duže nego na Saboru SPC“. Najveći deo vremena proveli smo u privatnom razgovoru u četiri oka i sa isključenim diktafonom, jer je želeo da me, kao novog crkvenog izveštača, detaljnije uputi u crkvene (ne)prilike. Pre toga smo se već sreli – nakratko, jer sam kao novi „crkveni novinar“, bez dovoljno znanja o patrijaršijskim pravilima tražila da od poglavara SPC iz prve ruke čujem zašto je umesto zvanično najavljene posete Požarevcu otišao u tajnu posetu Palama sa nekim ruskim vladikama, pošto u njegovoj Kancelariji o tome nisu mogli ništa da kažu. Uprkos svim obavezama i brigama, u cik zore smireno je saslušao moju novinarsku žalopojku na koju je uzvratio sa: „Sinko, Bog ga video…“ Kasnije smo se često viđali i na Kosovu i Metohiji: u Gračanici, Pećkoj patrijaršiji, Visokim Dečanima …

Nezahvalne dužnosti su jedine prave

„Često mi zameraju što dopuštam da budem zloupotrebljavan, kako kažu, ali ja radije mislim na narodno iskustvo: Ko se vrabaca boji, taj proso ne sije. Moram reći da svu pažnju poklanjam mišljenjima sabraće arhijereja, jer je njihovo i pravo i dužnost da budu otvoreni… Smatraju me, verujem, za neodlučnog. Samo, ja tu slabost vidim i kao obavezu da shvatim svaku od strana koje različito vide tako zamršene pojave i događaje u našem vremenu. Kada treba da se donese kakva krupna odluka, priklanjam se uglavnom onoj koja i meni pada najteže. Ali, nezahvalne dužnosti su jedine prave dužnosti kojih se valja prihvatati“, objašnjavao je patrijarh Pavle u svojoj Autobiografiji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.