Jedna lekcija iz političke istorije Srbije

Milan St. Protić Narodna radikalna stranka formirana je u januaru 1881. kao prva organizovana politička stranka u Srbiji. Njen osnivač, doživotni predsednik i višestruki premijer Srbije i Jugoslavije bio je Nikola Pašić (1845-1926). Iako je nastavila da postoji i posle Pašićeve smrti, sve do Drugog svetskog rata, to više nije bila ista politička partija. Podele i cepanja obeležili su poslednju fazu u životu Narodne radikalne stranke.
Narodna radikalna stranka bila je, uprkos svemu što se u naše vreme o njoj misli, glavni nosilac evropskih i demokratskih ideja u Srbiji na prelomu devetnaestog i dvadesetog veka.
Da ne bude ni zabune, ni nedoumica. Današnja Srpska radikalna stranka nema nikakvih dodirnih tačaka s nekadašnjom Narodnom radikalnom strankom. Jedino što ih vezuje jeste naziv, koji je neovlašćeno preotet i u ogromnoj meri zloupotrebljen. S mnogo razloga moglo bi se tvrditi da je stranka Vojislava Šešelja sve suprotno od onog što je u prošlosti predstavljala stranka Nikole Pašića.
Ubrzo posle osnivanja Narodne radikalne stranke, formirane su još dve političke partije, Napredna i Liberalna. Naprednjaci su bili jedna mala grupa srpskih intelektualaca odana kralju Milanu Obrenoviću. U spoljnoj politici oni su se smatrali tvrdim austrofilima. U unutrašnjoj, njihova politika jeste bila donekle reformatorska i modernizatorska, ali oni napredak nisu videli u parlamentarnoj demokratiji i narodnim slobodama, već u snazi elite koja, predvođena monarhom, treba da bude nosilac pozitivnih promena.
Liberali vode poreklo još iz vremena druge vlade kneza Miloša. Tokom sedamdesetih godina pretprošlog stoleća, njihovi predstavnici uglavnom su bili na vlasti. Na početku istinski liberali evropskog kova, oni su se docnije pretvorili u jednu birokratsku oiligarhiju s velikim političkim iskustvom. Njihov vođa, Jovan Ristić, predsednik vlade, ministar spoljnih poslova i u dva maha kraljevski namesnik, bio je izrazit primer uspešnog, obrazovanog, ali nedemokratskog političara.
I Napredna i Liberalna stranka, izgubile su dobar deo svog uticaja početkom dvadesetog veka. Nesposobne da se ravnopravno bore s radikalima na slobodnim izborima, one su postepeno nestajale s političke scene.
Godine 1901. Narodna radikalna stranka se podelila na dve partije i tako sama sebi stvorila opoziciju. Tad su se mlađi radikali izdvojili obrazujući Samostalnu radikalnu stranku, koja je odmah postala najozbiljniji rival Narodnoj radikalnoj stranci. Posle jugoslovenskog ujedinjenja, oni su bili pokretačka snaga novoformirane Demokratske stranke.
Narodna radikalna stranka stajala je pod prevashodnim uticajem Republikanske radikalno-socijalističke stranke u Francuskoj (Žorž Klemanso), ali je svoje političke ideje najvećim delom preuzimala iz britanske ustavne političke i ustavne teorije (Volter Bedžhot). Za razliku od druge dve političke stranke u Srbiji na kraju devetnaestog stoleća, Naprednu i Liberalnu, od kojih nijedna nije bila odana demokratskim načelima, narodni radikali su uporno zastupali principe slobodnih i demokratskih izbora, široke samoupravne decentralizacije, ustavnosti i parlamentarne demokratije.