Krajem prošle godine objavljena je knjiga istoričarke Dubravke Stojanović „Noga u vratima“, dvestota po redu u brilijantnom kulturološkom prosedeu „Biblioteke XX vek“. Ova studija zaokružuje ono najbolje što je pomenuta biblioteka donela kulturnoj javnosti grada, regije, koliko i pojedincima.


Dubravka Stojanović se ambiozno latila ogromnog idejnog korpusa ove biblioteke, da bi nekako zaokružila bitne smernice rasta bibilioteke u cetiri decenije. Kroz dvestotinak kratkih recenzija svih objavljenih knjiga, Stojanovićeva naoko lako zaranja u obilno tkivo bibliotečkog višedecenijskog rasta, ne prezajući da ispiše ne samo pojedinačne mene kroz koje prolazila biblioteka i njen tvorac, već opisujući borbu za opstanak ovog koncepta iza kojeg stoji njen osnivač i urednik Ivan Čolović, kao borbu Davida protiv Golijata. Samo intelektualac internacionalista po svom duhu mogao je da prebrodi i godine s kraja osamdesetih, i devedesete, a i prvu deceniju novog veka. Jer, mnogo toga što se prihvatanja kulture tiče nije se promenilo, kao što se ni država nije mnogo promenila a društvo je postalo vidno razgrađeno, sa naznakama samopustošenja. U pitanju je civilizacijski kod – varošansko društvo je samo sebi dovoljno i ne ostavlja mesta za druge, za pojedinačnu akciju. Sledeći misao Erika Hobzbama o kratkoći XX veka, Čolović svoju biblioteku oseća kao „dugi XX vek“. Po istini, osim postmoderne, šta je u kulturi doneo novo XXI vek? Problematizovanje regionalne saradnje kakvu neguje Ivan Čolović decenijama, ovdašnja javnost procenjuje i u trećem milenijumu kao tek ishitreni hir samoljubivog čoveka koji ne zna šta mu je činiti prvo i osnovno u Beogradu – veličati srpske ljude.

Da li je vredelo? Da li je vredelo biti uporan, dosledan i neporeciv u okolini tako sklonoj muljanju… Na to pitanje pokušava da odgovori Dubravka Stojanović. I odgovara po meri tvorca biblioteke. Što je vrlo retko i u širim, bogatijim kulturama – da istoričar pristupi materiji obrađujući je na takav način da je ne samo vredan puke hvale, već vodi zaključku da ispoljen istraživački zahvat postaje paradigma tekućoj istorijskoj nauci. Ništa tako strasno, upečatljivo verujuće nije izašlo iz pera nekog ovdašnjeg arhiviste, istoričara ili kulturologa od autorke višekomplementarne studije „Noga u vratima“, unatrag godina, sve do „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića.

Pitanje lične slobode je, po autorki, bitno pitanje kojim odiše razrast biblioteke. U više navrata Stojanovićeva ističe potrebu ostvarivanja „kruga slobode“, osvojene unutarnje teritorije više pojedinaca koji će, oslanjajući se jedan na drugog, svojim autorskim idejama razvlastiti vlastite sujete, prevazići uskoću fizičkih teritorija, preinačiti fobične motive vlastite i tuđe istorije, granice etosa pretvoriti u domete etike. Za zemlju i kulturu u kojoj se živi i dela, važno je naći modus kojim će se ovaplotiti „krug slobode“. I kako na jednom mestu citira misao Ranka Bugarskog „da je sve u jeziku“, Stojanovićeva trpeljivo razrešava imenovanje te mentalne sile koja će postati ključ za objedinjavanje intelektualaca teritorije koja se nekad zvala jugoslovenskom, pa posle ratova iz devedesetih ex jugoslovenskom, da bi se ustalila reč „regija“. Izdvajajući termin Tima Džude „Jugosfera“ kao najprikladniju za imenovanje teritorije bivše Jugoslavije na kojima sada deluju nekoliko država, Stojanovićeva ne preza da ovu kovanicu nastalu prevashodno kao imenovanje ekonomskih kooperacija, označi kao primerenu za kulturne „kooperacije“. Međuregionalnu saradnju koju sve vreme ostvaruje Ivan Čolović, objavljujući autore iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije, koliko i prevode evropskih autora, autorka razume kao ostvarivanje „male Jugosfere“. I tu negde se ukazuje procep u socijalističkoj kulturnoj istoriji ovog tla XX veka – o pozorištu i estetičkoj akciji KPGT se ne zna u drugim oblastima, prosto književnici, izdavači, primerice, nisu pratili pozorišna događanja sedamdesetih godina. Misao „jugoslovenski kulturni prostor“ je prvi iskazao 1977. godine Ljubiša Ristić i otada mnogo puta ponovio, obrazložio, ukazao na bitnost stvaranja ovog pozorišnog projekta sa internacionalnim obeležjima višejezičkog i multikulturnog preplitanja dometa glumaca, pisaca i reditelja sa tla Druge Jugoslavije. Režije Ljubiše Ristića će možda s godinamna gubiti na značaju, ali kulturološki doprinos projekta Kazalište-Pozorište-Gledališče-Teatar ne može se zaobići.

Ivan Čolović je 2011. godine u Ljubljani govorio o „kulturnom sećanju u kome se neki fakti kulture iz prošlosti vrednuju na nov način, u novoj optici, u novom poretku sistema vrednosti… u tom poretku vrednosti ima više jugoslovenskog prostora i više jugoslovenskog identiteta nego što ga je bilo u komunističkoj Jugoslaviji“ – sa stanovišta pojedinca a ne grupe stvaraoca kakva je bila KPGT. Do poslednjeg rata kapegeteovci su delovali kao neformalna, višenacionalna grupacija umetnika, s početkom rata su se razišli delom i mišlju. Da li su posledice ponašanja tokom rata postale u novim „jugosferičnim“ državama parametar govora o slobodi? Izgleda da jeste. I tu je Ivan Čolović primer s razlogom glasnogovornika „novog kulturnog sećanja“. Bio je na vreme antiratno orijentisan, rečju i delom. Ne može se delati u kulturi u budućnosti bez biografskih elemenata antiratne akcije, anacionalističkih ostvarenja, bez jasnog suprostavljnja politici devedesetih.To grupa umetnika koja je činila KPGT nikad nije uradila i stoga njeno dvodecenijsko delanje deluje kao prevaziđena utopija, ne nalazi mesta u poratnom, „novom kulturnom sećanju“.

U knjizi pisanoj neobičnim stilom za istoričarku, gde i nepažljivi čitalac pred gusto prepletenim hiljadama informacija, lako zaključuje da je „Noga u vratima“ pisana kao svojevrsna dokumentarna proza. Nijedan pasus u ovoj knjizi nije tipičan za istoričarski iskaz: pred nama je darovita spisateljica koja tumači dokumente savremene istorije. Dubravka Stojanović nalazi metaforu za opstojanje biblioteke: „noga u vratima“ koja postaje i naslov knjige. Poslednje rečenice „Noge u vratima“ su u tom znaku: „Tome su posvećene i knjige koje su u njoj objavljene, autori, prevodioci, recenzanti i drugi koji su sa njom sarađivali, ljudi bez kojih nje ne bi ni bilo, i svi oni koji su je u svim situacijama podržavali i javno stajali uz nju, ma koliko je to moralo da košta, i tako doprineli da „noga ostane u vratima“, i to već 40. godina. Važno je samo da se vrata ne zatvore.“

Ali, da li je dovoljno da jedna tako živa, vibratna kulturna zajednica poput „Biblioteke XX vek“ obrdžava smisao cele Jugosfere? Da li je možda uputno za sve kulturne istitucije, vladine i nevladine bivše zajedničke domovine, da se ovom knjigom zakuca na njihova još uvek zatvorena vrata. Dakle – „Jugosferom u vrata“!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.