Kamere u učionici – mobing ili zaštita

Ova tema isplivala je u javnost nakon nedavnog incidenta, kada je učenik te škole, po tvrdnji sindikata, gađao razrednu mobilnim telefonom, dok je direktorka kazala da je đak telefon tresnuo o pod i da se to jasno vidi na snimku koji je dostavljen i njegovim roditeljima.

– Ne vidim ništa sporno što su i učionice pod video-nadzorom, jer je čas javan. Niko ne prati profesore, već kamere služe da štite i učenike i predavače. Video-nadzor je uveden od školske 2007/8. godine u sklopu renoviranja škole koje je finansirao Grad Beograd i mislim da je dobrodošao, posebno u današnje vreme, kada je to praksa u sve većem broju institucija – kaže za Danas Marija Miletić, direktorka XIV gimnazije.

Ona objašnjava da se snimci čuvaju sedam dana, nakon čega se automatski brišu i da dosad nisu korišćeni kao dokazi protiv učenika i profesora, te da je pomenuti incident „prvi koji se dogodio u poslednjih sedam godina“.

Da li je opravdano postavljanje video-nadzora u učionicama, pitanje je na koje nismo uspeli da dobijemo konkretan odgovor, jer nijedan zakon iz oblasti obrazovanja ne definiše ovu materiju.

– Svaka škola je obavezna da donese pravilnik o zaštiti učenika, u kome se može predvideti uvođenje video-nadzora. Taj pravilnik donosi školski odbor, tako da nije potrebno da se svaki roditelj pojedinačno izjašnjava da li je saglasan da njegovo dete bude snimano. Podaci na snimcima su zaštićeni, škola mora da ih čuva i oni služe za potrebe policije i tužilaštva, kao dokazni materijal – kaže za Danas Velimir Tmušić, načelnik Republičke prosvetne inspekcije.

On navodi da je uvođenje video-nadzora u obrazovnim ustanovama bilo veoma popularno pre pet-šest godina, ali da se u mnogim školama pokazalo kao loše rešenje jer su kamere nestručno postavljene. Kao dobar primer Tmušić navodi vračarske osnovne škole, u kojima je video-nadzor umrežen sa policijom.

– Veoma je važno da video-nadzor postavi stručno lice, na osnovu procene koji elementi mogu da ugroze bezbednost učenika, zaposlenih i imovine škole. U tu procenu moraju da budu uključeni predstavnici škole, policije i lokalne samouprave koji se bave obrazovanjem. Dešavalo se da su kamere postavljene tako da ne pokriju neke ključne elemente, pa su se incidenti dešavali i pored toga što škola ima video-nadzor – kaže Tmušić.

U VII beogradskoj gimnaziji kamere su, prema rečima direktorke Ivanke Kovačević, postavljene samo do ulaza u učionicu, a monitor se nalazi u njenoj kancelariji, kome pristup ima još samo administrativni radnik, a psiholog i pedagog ako se dogodi neki incident. Ona kaže da su uvođenje video-nadzora finansirali roditelji i da su snimci dosad retko korišćeni – jednom u slučaju tuče učenika i zbog nestanka jakne jednog đaka. Kovačevićeva ističe da je trećina profesora te gimnazije protiv snimanja časova, jer smatraju da se time narušava kontakt učenika i nastavnika, dok je isti procenat saglasan da bi kamere trebalo da pokrivaju učionice zbog bezbednosti, ali dodaje da škola nema para da to finansira.

– Nisam protivnik kamera, ali njima se ne mogu postići poželjna ponašanja i sprečiti neželjena. Neophodno je od prvog dana graditi odnose poverenja i poštovanja između učenika i profesora, a tome ne doprinose pretnje i različiti oblici kontrole. Svi su u pravu kada obrazlažu zašto je dobro uvođenje video-nadzora: škola – da bi se povećala bezbednost, neki roditelji – da bi imali uvid u ponašanje svoje dece, drugi da bi neko kontrolisao da li su nastavnici pravedni prema svim đacima. Ali kada pogledate širu sliku, jasno je da procesa učenja i bilo kakvog napredovanja nema bez razvijanja dobrih međuljudskih odnosa, a kamere tome ne doprinose – kaže za Danas Branka Tišma, psihologinja u OŠ „Lazar Savatić“ u Beogradu.