Život ide ka nama, ali ga mi ne primećujemo. To ne znači da je čovek nepostojeće biće, već da je postao nezainteresovan za sve. Virtuelna realnost se odomaćila po stanovima, a u virtuelnoj realnosti – mrtvilo. Čovek je izgubio radoznalost. Njime, sada, vlada površnost.
Zbog toga mu je potreban trening koji bi ga izvukao iz kala u koji se sve više zaglibljuje. Kao da podsvesno želi da se osveti asfaltu i betonu koji mu priuštavaju beživotnost i konformističku sigurnost. Tako prepoznajemo svet materijalističkog nagomilavanja (latentna težnja ka gomili i masovnoj psihologiji) u praznolikoj egzistenciji. Onda ljudi ne znajući šta da rade sami sa sobom, odlaze na razne kurseve ne bi li ponovo postali ljudi i počeli da žive. Uče da dišu, jedu, obraćaju se – kao deca. Stičem utisak da čovek nikada i nije izašao iz adolescencije. Njemu je potreban trener koji će ga naterati da živi.
Nedostatak lepote gori je od prisustva teškoće.
Moja prijateljica Ranka Čegar želi da osnuje „Agenciju za očuvanje fasada“. Mislim da je to lepa ideja, ali odjeka je malo. Niko ne želi da se liši prljavštine, nereda i zapuštenosti po hodnicima, ulazima i okolišu zgrade. Svima je dobro i prijatno kad ugledaju neokrečenost, bačene kutije i umazane fasade. Ne shvatamo da je to, u stvari, odraz naše unutrašnjosti. Ono što ne vidimo u sebi, najčešće isplivava na površinu prema prostoru u kojem živimo. Ambijent – to smo mi! Zavlačimo se u svoje odaje i čekamo da neko drugi umesto nas nešto preduzme. Sa druge strane (nesebično) intenzivno ulepšavamo naše telesne fasade. Idemo na zatezanje kože lica, liposukciju i čitamo žurnale koji nas savetuju o šminkanju. Lice nam često služi da sakrijemo nedostatak radosti i sreće.
Gradske naseobine postaju sve punije ljudima praznih pogleda. Unutrašnje nesnalaženje u aproporciji je sa čovekovim opredeljenjem da bude okružen kupovnim predmetima. Mogao bih se našaliti: Naspram samoće ni ovakvo društvo nije loše! Sedeti pred kompjuterom sa što dužom minutažom, oznaka je masovne usamljenosti. Sedeti… sedeti… i tako osedeti… Ljude više ne zanima da zajednički doručkuju, popiju čaj ili kafu, porazgovaraju. Nedostaju reči koje se sporazumevaju… makar bile i erotske.
Dobrota leči besmisao!
Ljudi odlaze po vikend-znanja po raznim kursevima, ne bi li izlečili svoj usamljeni identitet. Tamo uče da vole sebe i to u najizrazitijoj srednjoškolskoj psihologiji. Ali, ako čovek želi da napreduje mora da shvati: Ko nije za drugog, nije ni za sebe. I da usamljenost treba da krči put ka susretu. Majstor Ekart veli – „Ne možeš voleti sebe, ako manje voliš drugog od sebe“. Bilo bi lepo da nastavimo da se družimo i kad se vratimo u stan, izađemo na ulicu ili u kancelariji.
Kursevi za život nude instant znanja bez muke i teškoća. Posetioci se pretvaraju u sledbenike sugestija. Okupljanja se naplaćuju skupo i sa mirnim i edukativnim glasom učitelja koji nam kazuje spoznaje o nama samima, umesto da sami skočimo do sebe i najjednostavnije propustimo život kroz sebe nastojeći da proživimo lepo i, usput, pazeći da nikog ne uvredimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
