Modernizovani tip Kineza

Vladimir Maljavin: Kina – istorija, kultura, religija (22)

Autor ovog feljtona i istoimene knjige spada u vodeće savremene sinologe. Objavio je preko 30 knjiga i 300 članaka posvećenih istoriji Kine, komparativnom proučavanju civilizacija, kao i prevoda kineske klasike. Predavao je na Moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“, a takođe je bio profesor po pozivu na univerzitetima u Japanu, Kini, SAD (Salva Regina) i Francuskoj (Pariz 7). Već deset godina predaje na Univrzitetu na Tajvanu.

Tradicija i modernizacija su antipodi – što objašnjava zašto se stalno nameće problem kako ih spojiti u savremenom svetu. Ali krajnosti se, izgleda, stiču. Život savremenog Tajvana, Hongkonga ili Singapura – a ako ćemo šire, onda i Japana i Južne Koreje – govore o tome da se vrednosti tradicionalne civilizacije Dalekog istoka lako uklapaju u savremenu tehniku, savremene metode organizacije upravljanja i najprogresivnijih ideja. U svakom slučaju, ogromna većina tajvanskih, honkonških i singapurskih Kineza uvereni su da kineski način života, koji pretpostavlja beskonfliktno ponašanje, predanost porodici, političku indiferentnost, može potpuno da obezbedi uspeh i u svetu kompjutera. Nastao je „modernizovani“ tip Kineza, kome su duboko tuđe mnoge fundamentalne vrednosti kineske tradicije: to je tip čoveka koji je spreman na konkurenciju i rizik, lako prihvata novine i više ne smatra da je skromnost glavna vrlina, a odricanje od komfora i užitaka – obavezno životno pravilo. Ipak, niko ne može da kaže da su savremeni Kinezi slični Evropljanima. Naprotiv, stereotipi ponašanja i čitav život „novih Kineza“ razlikuje se od načina života i psihologije ljudi na Zapadu – isto, ako ne i više nego pre.

Sam život je dao prost i uverljiv odgovor na mučno nerazrešivo pitanje „modernizacije“ Kine. Dovoljno je pogledati kako se Kinezi raseljavaju na Zapadu, što ilustruju „čajna tauni“. Kinezi se lako raseljavaju po čitavom svetu, ali najviše vole da žive u kompaktnim grupama, reprodukujući na novom mestu boravka svoj tradicionalni način života i ne ulazeći u sukob s okolinom, rado prihvatajući zakone i vrednosti „otvorenih“ društava Severne Amerike ili Zapadne Evrope. Šta znači takva prilagodljivost uz tako neobičnu sposobnost da se sačuva svoja samobitnost? Čajna taun je grad u gradu. Ova okolnost neočekivano otkriva suštinu kineskog shvatanja života: kinesko naselje i Kina, uopšte, u savremenom svetu nisu samo geografska realnost već, pre svega, simboličan „prostor srca“, koji čuva nevidljivu gustu paučinu kulturnih normi, tradicionalnih ideala, istorijskih asocijacija – jednom rečju, svega što čini „duhovno nasleđe“ Kine. Slično klasičnom kineskom pejzažu, koji nudi idealnu sliku kineske prirode pretočenu u kulturu, čajna taun je idealni izraz kineske tradicije. I to je svet koji postoji unutar sveta. Svaki Kinez ume da nosi Kinu u svom srcu, odakle proističe njegov miroljubiv (i u suštini ravnodušan) odnos prema okolini. Zaista, čajna taun je čak nešto više od Kine u svom fizičkom postojanju.

Dakle, modernizacija Kine ne podrazumeva rastakanje kineskog kulturnog tipa u nekoj bezlikoj globalnoj civilizaciji. Život se pokazao mudrijim od najpametnijih teoretičara: mnoga pitanja, koja su izgledala nerazrešiva, rešila su se sama od sebe u realnosti kineskog modernizovanog društva. U modernoj Kini nalazimo sintezu kineskog i zapadnog, koja životnim vrednostima Kineza daje nov kvalitet i nov smisao. Tradicija duhovnog usavršavanja, koju su tako marljivo i svestrano razvili kineski učitelji, neobično je privlačna za ljude sa Zapada i u vidu raznih meditativnih praksi,„psihotronike“ ili škola borilačkih veština stekla je ogromnu popularnost u svetu. Kineski ideal duhovno-moralnog usavršavanja postaje sve važniji u naše „informativno doba“ kada sudbina čovečanstva već direktno zavisi od sposobnosti ljudi da žive u međusobnoj slozi.

Recimo još nešto: impresivni su uspesi koje su poslednjih decenija ostvarile dalekoistočne zemlje, očigledno pokazujući da nasleđe kineske civilizacije danas dobija novi dah. Tajna te vitalnosti je u orijentaciji kineske civilizacije na „tehniku srca“ (sin šu), toliko različitu od evropske „tehnike oruđa“. Naime, danas počinjemo jasno da shvatamo da se efikasnost ne postiže pukom tehničkom prilagođenošću, nego voljom i razumom čoveka, koji traži poverenje, iskrenost i saosećanje sebi sličnih. Kineska civilizacija, koja ceni harmoniju ljudskog srca više od „objektivnih istina“ i apstraktne koristi, dokazuje fascinantnu sposobnost da uhvati ton aktuelne epohe „postmodernizma“, kada zajedništvo postaje važnije od komunikacije, za koju je glavni uslov neiskazano i neizrečeno.

Dilema tradicija – modernizacija možda je u samom startu lažna. Sukobi koji je prate su, kako se ispostavlja, sasvim rešivi u procesu sve veće diversifikacije društvene prakse, sve veće konkretizacije životnih vrednosti. U postmodernističkoj epohi u prvi plan izbija problem odnosa unutrašnjeg i spoljašnjeg, reči i ćutanja, površinskog i dubinskog u čovekovom iskustvu. To je centralni problem buduće svetske civilizacije. Njegovo rešenje prevazilazi okvire čisto sinološkog istraživanja. Ipak, već sada treba izneti jedno zapažanje: povratak tradiciji neminovno uspostavlja duhovnu hijerarhiju društva ili, tačnije, tipova čovekove socijalnosti. Spoljašnja socijalnost treba da postane uslov i sredina za unutrašnju socijalnost, koja povezuje pojedinca sa večno postojećim tipovima humanizma – sa Velikim ili Maksimalnim Čovekom, koji izrasta u ovom svetu i prerasta ga kroz beskrajni niz pokoljenja. Kineska civilizacija je data, za-data savremenom svetu ne radi toga da bi je prihvatali ili odbacivali, već zato da bi čovek opet i iznova mogao da se vraća izvorima čovečnosti u sebi. Čovek postaje čovek, govorio je Konfucije, kada „postigne ono najteže u svom životu“. Ono što je najjednostavnije najteže se postiže. Sa tom skromnom i hrabnom mudrošću učitelja, Kina može da živi večno. Kraj