Neizvesna trka za Obaminog naslednika

Obično je teško davati prognoze za prvu veliku utakmicu koja se održava u Ajovi 1. februara jer ishod više zavisi od organizacionih sposobnosti nego od popularnosti. Glavno pitanje i u trci republikanaca i u trci demokrata jeste da li kandidati mogu da sakupe dovoljno pristalica za unutarpartijsko glasanje, što predstavlja relativno uzani krug okupljanja u večernjim časovima po zimskim vremenskim uslovima.

Na republikanskoj strani Ted Kruz i Donald Tramp su u okviru „margine greške“ u međusobnom nadmetanju i u Ajovi i u Nju Hempširu, koji glasa osam dana kasnije. Iako u nacionalnim anketama Tramp ima prilično vođstvo, snaga njegove organizacije u Ajovi je nepoznanica, a ono što se računa jesu rezultati na državnom nivou kako proces nominacija odmiče. Njegov izazov se sastoji u tome što mnoge njegove pristalice nikada zapravo nisu učestvovale na izborima.Dosadašnji uspeh Trampa se ogleda u njegovoj oštroumnosti kada je reč o proceni vremena i udovoljavanja masi. (Njegov rijaliti šou „Šegrt“ mu je pružio dosta prakse.) Biračko telo je gnevnije i uplašenije nego na u skorije vreme održanim predsedničkim utakmicama, a i on i Kruz to koriste kao adut. Taj sentiment – proizvod sporog ekonomskog oporavka, sve većeg jaza u bogatstvu i prihodu, i osećaja nesigurnosti koji je usađen po rasnoj osnovi (naročito među belcima) – doprinosi nestabilnoj politici.

Tramp naročito kanališe isti onaj populistički bes na desnicu koji je podstakao uspon partije Čajanka 2010, koja se protivila i vladinom paketu pomoći bankama,koje su izazvale finansijsku krizu 2008, te zdravstvenom programu predsednika SAD Baraka Obame. Kandidati partije Čajanka koji su osvojili Kongres 2010. nisu uspeli da ispune svoja obećanja da će ukinuti „Obamaker“ i znatno smanjiti federalnu potrošnju, te su još više osnažili veći deo republikanske baze. Zato su potencijalni republikanski birači prednost davali nekome ko nije „uprljan Vašingtonom“.Tramp je naročito brz u povlađivanju rasnim predrasudama i neprijateljstvu prema imigraciji, a gotovo polovina njegovih pristalica ima samo srednjoškolsko obrazovanje ili i manje od toga. A njegov navodni poslovni uspeh (njegov dosije je zapravo mešovit) uverava njegove sledbenike da zna kako da završi posao, dok se zbog ogromnog ličnog bogatstva smatra nepotkupljivim.Ipak, ono što je važno imati na umu jeste da Tramp profitira od činjenice da je teren tako veliki. Kada ostali kandidatu ispadnu, slika bi mogla da bude prilično drugačija. Da li akter „establišmenta“, koga podržava partijsko rukovodstvo, kao što je guverner Floride Džeb Buš ili guverner Nju Džersija Kris Kristi, može da se dopadne biračima postaće jasno tek nakon što glasaju Ajova i Nju Hempšir.

Konzervativni fundamentalistički hrišćani, koji su tradicionalno moćna snaga u republikanskom kokusu u Ajovi, uglavnom su podržavali drugog kandidata koji je protiv establišmenta, poznatog neurohirurga Bena Karsona. Ali, pošto je Karsonova kampanja propala pod težinom njegovog političkog neznanja, Kruz se iznedrio kao najveća opasnost po Trampa u ranijim fazama takmičenja.

Kruz, kome teče prvi masndat senatora iz Teksasa, jeste pametan, ozbiljan i drzak. U aktuelnoj političkoj klimi, nosi prezir svojih kolega iz Senata, mrze ga gotovo svi, kao orden časti. Taj pristup, zajedno s njegovim dosijeom kao največeg neprijatelja u Kongresu „Obamakera“ i s njegovim izrazima religioznosti, očito mu ide na ruku.Oni koji su pretpostavljali, kao što mnogi jesu, da će Buš odšetati s republikanskom nominacijom obmanjivali su politički barometar. Ime Buš više nije magično, a Džeb nije bio u politici osam godina kada je ušao u trku. Štaviše, pritisci s kojima se suočava nacionalni kandidat prilično se razlikuju – i preuveličaniji su i složeniji za razumevanje – od onih s kojima se suočava guverner. Ipak, neki veruju da je previše rano da se Buš otpiše.

Senator Marko Rubio iz Floride, potencijalni kandidat „establišmenta“ koji napreduje u anketama, definitivno je izuzetak od dosadašnjeg obrasca. Ali, na osnovu njegovog dosijea u Senatu, etiketa „establišment“ je diskutabilna. Rubio, odličan primer mladog čoveka u žurbi, zauzimao je stavove, na primer o nuklearnom sporazumu sa Iranom, koji su nervirali republikansko rukovodstvo u Senatu.Rubijev uverljiv govorni stil i hispano poreklo čini demokrate nervoznim. Ali on se sada testira kao nikada ranije, a napravio je neke greške (uključujući besmislicu kada se pojavio u čizmama s „kubanskom“ petom u kojima je izgledao pomalo smešno).

Na demokratskoj strani ogromne mase koje podržavaju samoproklamovanog socijalistu iz demokratskih redova Bernija Sendersa takođe su uglavnom motivisane, kako smatraju, ekonomskom nepravdom (stvarajući potencijalno preklapanje, što je Senders primetio, s Trampovim pristalicama). Ne treba da iznenađuje to što Senders – ozbiljan, autentičan i neposredan – predstavlja dovoljno snažan izazov za Hilari Klinton, koja se već dugo smatra kandidatom demokrata. On vodi u većini anketa u Nju Hempširu, koji se graniči s njegovom rodnom državom Vermont, ali i u Ajovi.Međutim, s obzirom na organizacione adute Klintonove (naročito na ogromnu podršku drugih demokrata na visokim položajima), samo bi neki dramatičan i nepredvidljivi obrt događaja mogao da joj blokira put ka partijskoj nominaciji. Njen najveći izazov, na preliminarnim ako ne i na opštim izborima, najverovatnije će biti jaz u entuzijazmu – iako široka, podrška za njenu kandidaturu nije duboka. Zapravo, zato što joj manjka intenzivna povezanost s biračima koja je potrebna da bi ih podstakla da izađu na tesnu utakmicu, njen status potencijalnog pobednika bi paradoksalno mogao da bude njena najveća slabost.

Autorka je američka novinarka i spisateljica.