Pobuna protiv promene imena

Dogodilo se upravo suprotno – navijači zagrebačkog kluba su se otvoreno pobunili protiv promene imena. Ova naizgled paradoksalna situacija svakako se ne može tumačiti u okvirima nekakve pretpostavljene transformacije BBB-a u jugonostalgičare i branioce komunističkog nasleđa. Upravo suprotno, za navijače je baš ime Dinamo bilo simbol „hrvatstva“ i njihove borbe za naciju i domovinu, u kojoj su mnogi od njih izgubili i živote. Nasilnu promenu imena po volji predsednika Republike oni su shvatili kao jasan znak da „promena režima nije značila i promene u političkoj praksi“ (Bellamy: 118). Da se neće raditi samo o kratkotrajnoj „razmirici među prijateljima“, pokazala je navijačka akcija u proleće 1993. godine, u kojoj je na stadionu Maksimir zapaljena trenerska klupa i svečana loža. Iskreno čuđenje i ljutnja Tuđmanove vlasti zbog ovakve reakcije navijača može se ilustrovati rečima predsednika Hrvatskog olimpijskog komiteta, koji je, povodom ovih događaja, ali i sve učestalijih sukoba između različitih navijačkih grupa u zemlji, izjavio da „više ne bi trebalo da dolazi do nasilja među navijačima u nezavisnoj Hrvatskoj, s obzirom da više nema etnički heterogene publike“ (Vrcan and Lalić 1999: 183). Još ilustrativniji je bio bes samog predsednika Tuđmana, koji je, prilikom jednog predizbornog skupa, grupi navijača koji su skandirali „Dinamo – ne Kroacija“, doviknuo: „Ako hoćete Dinamo, idite u Srbiju!“ (Kuper: 262). Sukob na liniji BBB – Tuđman otišao je toliko daleko da je predsednik odlučio da se navijačima obrati otvorenim pismom, pokušavši da im objasni kako bi „samo ime 'Dinamo' podsetilo zapadni svet da se još uvek nismo potpuno oslobodili boljševičkog i balkanskog nasleđa“ (Vrcan and Lalić 1999: 182). Drugom prilikom, on je izjavio kako su za povratak starog imena samo one snage koje se protive slobodnoj, demokratskoj, nezavisnoj i međunarodno priznatoj Hrvatskoj. „Ako im se ovo dozvoli, oni će ići još dalje, a mi nećemo dozvoliti destabilizaciju naše nezavisne Hrvatske“ (Bellamy: 119).

Ovaj sukob između nekadašnjih saboraca interesantan je iz više razloga. Prvi, i najočigledniji, jeste veliki napor države da preko sporta konstantno radi na homogenizaciji nacije, što je u ovom slučaju naišlo na otpor. Nastojeći da kroz promenu „komunističkog“ imena ukloni i poslednje tragove „mrske prošlosti“, oličene u „staljinizmu“, „boljševizmu“ ali i u pripadnosti Balkanu, Tuđman je zapravo, kao i u većini drugih sfera, nametao sopstvenu viziju hrvatske nacije i države (isto: 121). Iako se u suštinskim pitanjima nisu previše razlikovali od predsednika, navijači Dinama su svojim otporom Tuđmanovoj nasilnoj promeni imena kluba, jasno pokazali da njegov autoritarni stil ne prihvataju, i da predsednik nema pravo da kreira apsolutno svaki segment socijalne realnosti prema svom nahođenju. Mada je ovo bio sukob unutar istog, nacionalističkog diskursa, autoritarno nametanje „jedino ispravnog“ rešenja u ovom slučaju dovelo je do potpunog neuspeha šefa države da sprovede sopstvenu viziju.

Ono što je možda i najzanimljivije u ovoj epizodi „rata oko simbola“ države sa navijačima jeste to da je možda najvidljiviji otpor uglavnom neupitnoj koncepciji nation-buildinga koju je nudio Tuđmanov režim, došao baš od strane fudbalskih navijača, čime su oni, možda i paradoksalno, kako primećuje Vrcan, odigrali važnu ulogu u kreiranju i snaženju uloge civilnog društva kao korektiva autoritarne vlasti (Vrcan 2003: 215). Besna i krajnje neprimerena reakcija samog predsednika i drugih predstavnika vlasti ukazuje na to koliku je ulogu fudbal imao u projektu izgradnje mlade hrvatske nacije, kao i očigledno snažan politički uticaj koji su navijači imali u društvu. S druge strane, razgovor s jednim od mojih ispitanika u Zagrebu, navijača koji je bio veoma aktivan tokom „borbe za Dinamo“, pokazao je da su i sami navijači bili iskreno iznenađeni gnevnom i u suštini preteranom reakcijom države na jednu, kako se on sam izrazio, „beznačajnu stvar“.

Nastavlja se