Samo EU ima „četiri u jedan“

Vic kao vic, dobar za društvo, a pričaju ga uglavnom oni u čije su vreme žurke počinjale u devet uveče. Vreme je sada prilično drugačije. Žurke ne počinju pre ponoći, što kasnije dođeš, ako za to imaš snage i volje, više si „in“, a u četiri ujutru di-džej setovi su u punom jeku. Dakle, opustimo se malo. Svakako da bi Hrvatima bilo bolje da su ranije pristupili Uniji, ali i kada za nas dođe vreme, ako u međuvremenu budemo imali dovoljno snage i volje, neće biti kasno. Imaćemo gde da uđemo. E, sada, kakva će nas Evropska unija dočekati, drugo je pitanje.

U kakvu zapravo EU Srbija želi da uđe je tema koja ovde još nije aktuelna. O kojoj javnost, uglavnom, nema pojma. Zaglavljeni u domaćim tesnacima i sitnim interesima, nismo u stanju da pogledamo iza ćoška, da postanemo deo šire evropske debate, koja se vodi otkad je moderne ideje o ujedinjenoj Evropi, a posebno vruće poslednjih meseci i godina. Oko toga da „želimo u EU“ uspostavljen je kakav-takav konsenzus, više unutar elite, manje kod takozvanih običnih građana. Ali sve ostalo, počev od pitanja zašto uopšte hoćemo u EU, šta nam proces integracije donosi, koji su idejni temelji na kojima smo u njega ušli, i šta od svega očekujemo, vrlo je relativno.

A javna debata o ovim pitanjima, uz nalaženje bar delimično definisanih odgovora, i te kako je važna. Kakvo društvo želimo da postanemo, zašto radimo to što radimo, u kakav klub hoćemo da uđemo. Da li se, na primer, sve svodi na materijalni interes. I, ako je tako, što misle neki zagovornici evropske integracije, onda treba naći odgovor na pitanja poput zašto bi novac iz EU bio „bolji“ od Rusa ili Arapa. Ili, šta (u tom slučaju) fali za sada samo akademskoj inicijativi za fokusiranje ka Evropskom ekonomskom prostoru. Pa, recimo odmah, fali joj između ostalog i to što bi Hrvatska i druge zemlje regiona koje su sada ili će biti članice EU o putevima, prugama, energetskim projektima i njihovim pravcima odlučivali bez nas. Puna integracija u Uniju donosi čvrsta savezništva. Svako distanciranje znači, manje ili veće, isključivanje.

Srbija u Evropskoj uniji nije, i ne može biti, samo pitanje para i materijalnih dobara. Ono što nam EU nudi je mnogo, neuporedivo više od toga. To je stvar civilizacijske orijentacije ove zemlje. Modernizacija, demokratizacija, ekonomski razvoj i solidarnost – svega toga odvojeno ima u raznim delovima sveta, svaka velika sila, ili izolovana autokratija, zadovoljavajuće je rešila bar jedno od tih pitanja. Međutim, „četiri u jedan“ ima samo u EU.

S obzirom na to da ulazak u Uniju nije ulazak u raj, niti se činom pristupanja svaka briga skida s pleća, upravo dok traje dugo putovanje ka Evropi (da se poetski, u stilu premijera Dačića, izrazimo) mi se kao društvo – uz pomoć evropskih institucija, njihovih kriterijuma, ekspertiza i fondova – transformišemo i unapređujemo. E, o tome se u procesu pregovora o pristupanju radi. I, iz tog ugla gledano, apsolutno je nebitno da li će se „prva međuvladina konferencija Srbija – EU“ održati u novembru, decembru ili januaru. I, iz tog ugla gledano, nije suštinski bitno da li će pregovori trajati pet, sedam ili deset godina.

Ono što je važno jeste kakvi u te pregovore ulazimo, kako ćemo se spremiti, koliko ćemo narednih godina raditi na reformama u 35 utvrđenih oblasti, a koliko ćemo „muljati“, da li ćemo na pravi način koristiti evropsku pomoć (nikad dovoljno ponavljanja – ne samo finansijsku), i da li smo zaista rešeni da izgradimo modernu, demokratsku, evropsku Srbiju.

Pre svega bi trebalo da nam bude jasno da je Evropa potrebnija nama nego mi njoj. U redu, vajni srpski „stručnjaci“ za geopolitiku i slične paranauke akcenat će stavljati na to da je pre svega u interesu Zapada da integriše Balkan, ali budimo ozbiljni. I budimo, kako se to u Srbiji kaže, evrorealisti. Kakve muke muči EU danas? I šta će joj, pored svega, još i naša srpska muka? U ovom trenutku samo bismo joj srozali, ionako nevesele, statističke pokazatelje.

Aktuelna stopa nezaposlenosti u EU od 12,2 odsto je na istorijskom maksimumu. Najviša je u Španiji i Grčkoj sa 27 odsto, a ozbiljan rast beleže Kipar i Slovenija. Hrvatska će dodatno da pokvari prosek. Top tema ovih sedmica je nezaposlenost kod mladih, sa rekordnih 23 odsto na nivou cele Unije. Najgore je u Grčkoj (59), Španiji (56) i Portugalu (42 odsto). Opet, Hrvati od 1. jula ne popravljaju statistiku.

Unutrašnja ekonomska nestabilnost momentalno potresa bar tri zemlje članice – Grčku, Španiju i Italiju, vrlo loši signali stižu iz Portugala i Irske, za koje se činilo da uspešno izlaze iz krize, a zabrinjavajući iz Slovenije, Hrvatske i sa Kipra.

S druge strane, primećuje se sve veća nejednakost unutar same Unije. Pored nezaposlenosti, koja je u Austriji i Nemačkoj oko pet odsto, dok je u Letoniji, Litvaniji i Estoniji u stalnom opadanju, ozbiljne su razlike u stopi BDP-a. Pa je u Luksemburgu BDP po stanovniku 271 odsto proseka EU, u Austriji, Irskoj, Holandiji, Švedskoj, Danskoj, Nemačkoj i tako dalje na 120 i više odsto, dok je u Rumuniji i Bugarskoj na manje od 50 odsto, a mnogo bolje nije ni u Mađarskoj, Letoniji, Poljskoj… Da napomenemo – BDP po stanovniku je u Srbiji trenutno 35 odsto proseka EU. Dok su Hrvati na 61 odsto (kao Letonci).

Ima još mnogo finansijskih, trgovinskih i industrijskih parametara koji ukazuju na evropske probleme i nejednakosti, što je jedan od motiva za sve glasnije „centrifugalne“ inicijative, poput onih koje su potegle vlade Dejvida Kamerona (britanska) i Marka Rutea (holandska), sa ciljem slabljenja briselskog političkog centra, dakle – odbacivanje procesa federalizacije Evrope, a s fokusom na jačanje slobodnog tržišta i globalne konkurentnosti. U ovom predizbornom periodu u Nemačkoj čak i Angela Merkel, doskora jedan od glavnih zagovornika jačanja zajedničkih institucija EU, šalje signale „umora“ od Brisela. Francuska vlada premijera Olanda malo-malo pa se posvađa sa Evropskom komisijom.

Za to vreme, EU nikako da se postavi kao dominantan igrač na svetskoj sceni. Problemi oko usaglašavanja zajedničke spoljne i bezbednosne politike su svakodnevni, gde su Sirija i Libija tek najnoviji primeri. Obama, Putin i Kinezi kada žele da saznaju „šta Evropa misli“ i dalje treba da okrenu pet, šest telefona, ne jedan – Van Rompejev. I tako dalje, i tako dalje…

Jesmo li bili dovoljno kritični prema EU? Hajdemo sada malo drugačije. I kraće. Jer mislimo da su argumenti dovoljno snažni. Šta kažete na to što će 500 miliona stanovnika 28 zemalja članica Unije od 2014. godine moći da telefonira među sobom bez rominga? A da će prenos podataka „pametnim telefonima“ biti, za njih, sa njihovim prihodima, 20 dinara za megabajt?

Prema globalnim indeksima borbe protiv siromaštva i razvoja obrazovanja i kvaliteta zdravstvenih usluga, u prvih 30 zemalja na celom svetu njih 16 je iz EU. Prema indeksima ekonomskih sloboda, u prvih 30 na svetu 12 je iz EU. Po društvenoj jednakosti, od prvih deset iz Unije je šest. Polovina najinovativnijih zemalja sveta su u EU. U čelnih 30 zemalja po ratosiljanju od bolesti korupcije njih 15 je iz Unije. Po slobodi štampe, 16 od 30 najslobodnijih dolazi iz EU. Prema globalnim indeksima ljudskih prava, sve članice EU su slobodne zemlje.

Svi ovi pokazatelji, kao i mnogi drugi za koje u ovom tekstu nema mesta, potvrđuju da samo u EU postoji „četiri u jedan“ – modernizacija, demokratizacija, ekonomski razvoj i solidarnost. Da bismo se što više, i što pre, navedenim dostignućima približili, treba nam efikasan i delotvoran proces pregovora o pristupanju Evropskoj uniji. Uz otvorenu javnu debatu i nalaženje kakvih-takvih konsenzualnih odgovora na pitanja zašto idemo ka EU, kakvo društvo želimo da budemo, u kakvu EU želimo da uđemo.