Sećanje na beznačajne, a zaboravljanje značajnih stvari

Napustio je sasvim odgovarajuća reč. Tokom prvih 18 godina života, koje sam proveo u Veksfordu, smatrao sam da je to samo usputna stanica za odlazak u nekom drugom pravcu.

Grad me je toliko malo zanimao da se nisam potrudio da zapamtim imena ulica.

Kad bolje razmislim, ta ravnodušnost prema rodnom gradu, njegovoj istoriji i složenim ali finim životima njegovih stanovnika, nije bila samo arogancija, nego ludost i rasipnost.

Da se u mom neposrednom okruženju nalazio svet koji je bio dovoljno zanimljiv i vredan pažnje jednog umetnika – a ja sam od najranijih dana bez ikakve sumnje znao da ću postati nekakav umetnik – dovoljno je potvrđeno u delima pisaca iz Veksforda kao što su Kolm Toibin, Eoin Kolfer i Bili Roč, a sva trojica, i posebno Roč, napravili su kovčeg s blagom kujući ono što sam lično smatrao bezvrednim metalom, kad bih rešio da o tome uopšte razmišljam.

Možda bih mogao da se opravdam, možda bih mogao da poričem potrebu za takvom odbranom i da kažem da nikad u životu nisam obraćao pažnju na okruženje gde bih se zatekao – umetnička pažnja!

Kako bilo, kao pisca nikad me nije zanimalo šta ljudi rade – a kako bi Džojs rekao s tipičnim prezirom: to može da se ostavi novinarima – zanimalo me je ko su ti ljudi.

Umetnost je neprestani napor da se prenebregnu svakodnevne aktivnosti ljudskog roda da bi se stiglo što bliže do suštine onoga što jednostavno znači – biti.

Jednako je valjano da se takvim pitanjem bavi umetnik ili filozof – kao što je sam Hajdeger potvrdio primedbom da je svojim filozofiranjem želeo samo da postigne ono što je Rilke već učinio svojom poezijom.

Nema sumnje da je mislio na stihove iz Rilkeove devete Duino elegije – … – koja počinje pitanjem zašto uopšte treba da budemo humani i da živimo, a zatim pruža sledeći veličanstveni odgovor: … zbog toga što toliko znači biti ovde, i zbog toga što je sve / Što se ovde nalazi, tako prolazno, i čini nam se da smo mu potrebni i / Na neki čudan način tiče nas se. Nas, koji smo najprolazniji. Samo jednom, / Sve je samo jednom. Jednom i nikad više. I mi, takođe, / Samo jednom. I nikad više. Ali čim je bilo jednom, iako samo jednom, / Samo jednom na zemlji – da li se ikad to može poništiti?

Zveckanje blokeja po trotoaru

A sad, kad pogledam unazad na sve što sam odbacio tokom onih ranih godina, i razmislim kako sam to bezobzirno i bezdušno odbacio, probada me, ako ne tuga, onda nešto što bez pogovora osećam kao tugu.

Napustio sam mesto koje sam smatrao surovim i nedarežljivim, iako je u stvarnosti nežno i previše obuzeto sopstvenim nadanjima i žalostima da bi se bavilo mnome.

Pre svega, za sobom sam ostavio svoje roditelje. Eno, tamo leže, daleko od privida sećanja kao dva bačena kipa oko kojih se u nanosima sakupila prašina svih ovih godina, a likove su im vetrovi vremena sasvim zamutili.

Nikad nisam video oca da trči.

Kako odmiču godine sve jasniji i snažniji postaje utisak o toj značajnoj činjenici.

Mora da je trčao, naravno, ponekad, nekom prilikom, ali ako zaista jeste, i ako sam ga video da to radi, o tome nemam nikakvo sećanje.

Njegov život se kretao ujednačenim i neuzbuđenim tempom, sa svih strana ograničen prilikama tog doba, njegovom klasom i vremenom u kojem je živeo. U stvari nije imao potrebu nikuda da trči.

Čoveku se zavrti u glavi kad pogleda unazad, preko ramena (Opet Rilke, iz osme Elegije – … o uvek / Radimo ono što smemo, zadržimo stav / onoga koji odlazi.), na život svojih roditelja da bi napravio poređenje sa sopstvenim životom.

Začudim se kad pomislim da je moj otac imao ove moje godine, znači upravo zalazio u opasne sedamdesete, a odavno je bio u penziji i gotovo ravnodušno podnosio staračku iznemoglost.

Majka je bila otpornija na ralje starosti i prateće slabosti – bila je pri kraju pedesetih kada je, s velikom odlučnošću i smelošću kupila prvi par onoga što su u to vreme zvali čakširama.

Oca je taj neočekivani gest oslobođenja silno zabavljao i, pretpostavljam, poprilično plašio.

Međutim, uvek je bio gnjavator i bavio se kaljavim životom malog grada iz kojeg je majka neprestano želela da ga izvuče.

Pre nekoliko godina naišao sam da izveštaj britanskog Odeljenja za rad i penzije – u novinama verovatno tih dana nije bilo drugih vesti – u kojem stoji da među anketiranim osobama žene smatraju da starost počinje sa 60 godina, a muškarci, jadne bene, veruju da počinje s 58 godina.

Bio sam iznenađen tim podacima, s obzirom na produženi životni vek kojem se svi radujemo; siguran sam, međutim, da to ne bi iznenadilo ni moga oca niti moju majku.

Bilo je trenutaka kad bi ozlojeđena majka rekla da je njen muž rođen star.

Bio je to okrutan i nepravičan sud.

Mislim da je izgledao prerano ostareo zbog minimalnih očekivanja.

Celog života radio je kao činovnik – iako je preko odela, košulje i mašne nosio mrki radni mantil; radio je u garaži koja je veliki deo grofovije Veksford snabdevala rezervnim delovima za motorna vozila. Ironijom sudbine, nikad nije naučio da vozi.

Veoma brzo je hodao i, ako se napregnem, mogu da čujem zveckanje njegovih blokeja po trotoaru ispred kuće.

Ujutro bi odšetao do posla, za šta mu je trebalo dvadesetak minuta.

Tokom pauze za ručak pešice bi došao kući, pojeo obrok, četvrt sata čitao novine, onda se pešice vratio na posao.

Kad bi završio u šest, prešao bi ulicu od garaže do krčme koju je držao njegov brat, popio pola litre ginisa i onda krenuo kući na takozvani čaj odnosno laganu i ranu večeru.

Gotovo 40 godina nije menjao taj raspored, osim tokom letnjih meseci kad bi ostatak porodice otišao na more; otac je onda vozom putovao svakog jutra i svake večeri.

I ja sam tada sve prihvatao kao neminovan vid i poredak njegovog života, ali sam se pitao koliko mu je teško padalo svakodnevno putovanje i koliko je ta monotonija doprinela njegovom osećanju da spada među izgubljene šanse i proigrane srećne trenutke.

Možda se zaštitnički ponašam kad zamišljam da mu je život bio monoton.

Ono što bih ja, možda, smatrao ubijanjem dosade, za njega je mogućno bila ugodnost i prihvatljivo bolje rešenje od zaludnih upinjanja koja su mučila ljude oko njega, uključujući i moju majku.

Filip Larkin, bard starenja, napisao je ljupku pesmu koja se zove Sledeći, molim i počinje žalom nad našim detinjastim predstavama o onome što nam je život pripremio: Uvek previše željni budućnosti / Navučemo se na loše navike očekivanja.

Za moju majku, i za mene, život je uvek bio na nekom drugom mestu.

I ona me podseća – kao što sam u vreme dok sam živeo u Veksfordu sam sebe podsećao – na Čehovljevu Irinu koja, zakopana u provinciji, čezne za čudesnom Moskvom.

Međutim, i majka je, kao moj otac, bila primorana da živi određeni program.

Bila je domaćica.

Voditi domaćinstvo bio je ozbiljan posao – iako ga ona nikad ne bi tako opisala – koji je obavljala vredno i veoma dobro.

Svakog jutra odlazila bi u grad u kupovinu; samo nije išla nedeljom jer su radnje bile zatvorene. Običnim danima trebalo je svratiti do bakalnice, pa do piljara, mesara, pekara…

Pitam se koliko je zembilja potrošila svakodnevno odlazeći po poruke.

Pre 50 godina svet je bio mnogo drugačiji od našeg

O nivou majčinog nezadovoljstva uopšte ne treba da se pitam, kao što to činim kad se radi o ocu.

Iako je, suočena s opštim negodovanjem, morala da bude stoična, povremeno bi sebi dozvolila izlive otpora i osujećenosti. Čitala je više od oca i zbog toga pretpostavljam da je znala više šta svet na nekom drugom mestu može da ponudi, kao i o svemu što je propustila.

Bila je odani čitalac ženskih časopisa Woman / Žena i Woman’s Own / Samo za žene.

Ne znam kako ti časopisi danas izgledaju – nadam se da nisu popustili pred opštom opsednutošću izmišljenim životima i sumnjivim ljubavima estradnih likova – ali su se u to vreme najviše bavili kraljevskom porodicom, uzorcima za pletivo i receptima za obožavanu pitu od bifteka i bubrega, kao i najmodernijom namirnicom dana – koktelom s kozicama.

Bile su to sasvim nevine publikacije, iako je moja sestra uverena da se jednog 1. aprila u jednom od tih časopisa pojavio članak Ispleti sebi divnu holandscku kapicu.

Ubeđen sam da majka ne bi shvatila šalu (Holandska kapica takođe znači i dijafragma kao sredstvo za kontracepciju), u stvari ni sada je niko mlađi od mene ne bi razumeo.

Ova dva časopisa, poglavito identičnog sadržaja majci su predstavljali spektakl boja u mračnim vremenima.

Onda jednog dana u ispovedaonici, budući da nije imala nikakve druge prestupe da prizna, poverila je svešteniku da čita te ženske časopise – verovatno je pokušao da sazna da li rado čita ono što bi on nazvao bezobraznim knjigama – i odmah joj je naredio da prestane da ih kupuje pod pretnjom smrtnog greha.

U to vreme sam imao oko 15 godina i prepirao sam se s njom oko toga da je sveštenik obična budala i da nema pojma kako izgledaju Woman i Woman’s Own; verovatno je mislio da su to iste publikacije kao skandalozne Titbits / Sitnice ili, gospode sakloni, News of the World / Vesti iz sveta.

Moji dokazi nisu imali nikakvog učinka. Kao dobra kći Crkve, majka je otkazala pretplatu na oba časopisa i tako prestala da prati zdravstveno stanje kraljičinih korgija i najnovije ideje za ukrašavanje božićnog kolača.

Mora da je majka u to vreme imala više od 40. Može li iko danas da zamisli sredovečnu ženu koja će da se prikloni i poštuje tako hirovitu naredbu, čak i u Irskoj gde i dalje među katolicima, uprkos svom trudu, Crkva nije uspela da se do kraja diskredituje? Pre 50 godina svet je bio mnogo drugačiji od našeg.

Razmišljajući o pešačkom ritmu očevog života setio sam se da saberem sva svoja putovanja poslednjih nekoliko godina: u Ameriku, Severnu i Južnu, u Evropu, do Španije, Francuske, Nemačke, Italije, Portugalije i Grčke, pa onda do Poljske i Estonije – mora da je bilo još nekoliko destinacija koje su mi promakle – otkucavajući ko zna koliko hiljada milja leta i pateći od neminovne posledice – napada džet-lega.

Takva putovanja bila su nezamisliva mom ocu, pa i mojoj majci; ona bi, verovatno, bila puna neverice i ogorčena mojim umorom i ravnodušnim razmišljanjem da naredne godine možda treba opet da putujem na neka daleka mesta.

Kad sam i sam bio mlad nisam razmišljao da li su mi roditelji mladi ili stari.

Sve do kraja života u mojim očima su imali neodređen broj godina, bića neminovno drugačijeg roda, stalna i nepromenljiva, naprosto prisutna.

Ne sećam se da sam primećivao znake njihovog starenja, čak i kad sam se odselio u Dablin i sve ređe odlazio kući.

Kako sam ih ja video, bili su skrenuti u neku bezvremenu zonu, sačuvani u zamrzivaču onoga što je za mene već počelo da biva – prošlost.

Da li je majka, kao ostale žene u Britaniji prema poslednjoj anketi, mislila da je stara kad je napunila 60 godina? Da li je moj otac čuo udaljeno, mračno pogrebno zvono kada je napunio 58?

Sad se sve češće pitam šta su oni mislili o meni.

Čini mi se da kao mali dečak nisam bio neprijatan – u svakom slučaju majka me je stalno mazila – ali pretpostavljam da sam kao tinejdžer bio potpuno nepodnošljiv: sebičan, nezadovoljan, zahtevan, ali sa distance, bahato arogantan, i sve se to temeljilo samo na mojim sopstvenim naduvanim pretpostavkama o tome šta ću jednog dana postići.

Mora da sam, posebno majci, bio veliko iskušenje jer me je tokom detinjstva i odrastanja mnogo češće viđala i štošta podnosila, mnogo više nego otac.

Tako sam bezobzirno otišao od kuće, otresao veksfordsku prašinu sa cipela i uputio se pravo ka zaslepljujućim svetlima Dablina.

Roditelji su sigurno osećali da im je iz grudi nešto istrgnuto dok su gledali kako odlazim, tako bezbrižno i bez osvrtanja.

Bio sam najmlađe od troje dece i sada je domaćinstvo u kojem je nekad živelo pet osoba bilo svedeno na one izvorne dve.

Kako li se majka osećala usamljenom sredinom svakodnevnog poslepodneva jer je znala da neću doći iz škole, bez obzira na to koliko sam inače bio zlovoljan i neprijatan.

Zamišljam je da gleda kako se spušta zimski mrak i približava preko polja ispred naše kuće znajući u duši da sada više neće imati prilike da vidi ona mesta o kojima sanja.

Mnogo kasnije preselila se u Dablin, i otac je došao s njom; stanovali su u kući s mojim uslužnim i beskrajno strpljivim bratom.

Međutim, tada je već bilo prekasno: Dablin nije Moskva, i nipošto nije bio Dablin o kojem je sanjala, jer je taj Dablin bio samo to – san.

Oboje roditelja umrlo je pre nego što sam napunio 35 godina.

Žalio sam za njima, naravno, ali koliko se ta tuga odnosila na njih, a koliko je u suštini bila prvi nagoveštaj toga da sam i sam, iznenada i očigledno, smrtno biće?

Odlazeći, bili su na isti način obzirni i obazrivi kao i za života.

Jednog veličanstveno zlatnog septembarskog popodneva majka je pala mrtva od srčanog udara dok je hranila ptice u vrtu; posle nekoliko godina otac je tiho izdahnuo u jednom staračkom domu.

Kada sam čuo da je umro sećam se da sam iznenada pomislio: Sad sam siroče.

U to vreme već sam bio oženjen i imao sopstvenu decu, te je pomisao da sam ostao siroče, pomalo smešna, ali neodoljiva. Iako nisam tako bezdušan da to nazovem teretom, palo je kao stena u more i odjednom sam osetio da sam olakšan.

Moja najmlađa ćerka sada ima 19 godina i poslednje je dete, kao što sam bio i ja; ispija bezbroj šolja čaja, što je i moja majka radila.

Osim toga, radije će ići pešice nego se popeti liftom ili sesti u autobus.

Nedavno sam je posmatrao kako izlazi iz kuće po jutarnjoj mlečnoj svetlosti i pomislio da u njenom držanju ima nečeg poznatog – ide brzim koracima, malo nagnuta ulevo i kod svakog koraka okreće levo stopalo u stranu.

Ko je tako hodao, pitao sam se?

I tek kad sam se okrenuo u stranu i čuo brzi, sinkopirani ritam njenih potpetica po trotoaru u sećanju sam nenadano čuo odjek očevih koraka. Mrtvi nas najubedljivije podsećaju na sebe u načinu na koji se živi ponašaju.

Smrad je smrad bez obzira na epohu

U Dablinu sam se odmah smestio u srce Bagotonije.

Do tada se moja tetka Nan preselila iz svog mračnog i skučenog stana na adresi Persi Plejs u otrcani sjaj stana u gornjoj ulici Maunt, koji je delila najpre s mojom sestrom, a onda i sa mnom.

Stan je zauzimao ceo drugi sprat četvorospratne džordžijanske kuće i imao je dve ogromne sobe s visokim tavanicama, visokim prozorima na dizanje i spuštanje i drvene podove iz 18. veka, koji su bili toliko opasno istrošeni da su se i pod najodmerenijim korakom ugibali kao trambuline.

Prednja soba stana bila je odvojena da bi se u njoj smestila privremena kuhinja.

Tako su uništene lepe proporcije odaje i uvek bih se neprijatno iznenadio kad bih podigao pogled i video kako se rezbareni ukras ispod tavanice naglo zaustavlja kad stigne do pregradnog zida.

Zadnja soba, moja spavaća soba, bila je nedirnuta – naizgled još od 18. veka – i bila je toliko ogromna da se nije mogla zagrejati: zimi bih se ujutro često budio i video led na unutrašnjoj strani gotovo tri metra visokog prozora pored mog kreveta.

Stan je imao dvoja ulazna vrata – glavni ulaz i jedan sporedni koji je vodio iz moje spavaće sobe direktno na stepenišno odmorište.

Prema tome, kad bih odlazio ujutro ili se noću vraćao nije bilo potrebno da prolazim kroz dnevnu sobu gde je spavala tetka.

Tokom dana njen krevet bi postao džombasta sofa i zbog toga, mnogo kasnije, nijedna devojka koju bih doveo nije pristajala ni da sedne, a pogotovo ne da se opusti na tom otomanu.

U dnevnoj sobi bio je veliki okrugli trpezarijski sto, a na njegovoj površini originalna francuska politura pretvorena u ružnu crnkastu gumu.

Pored stola bilo je četiri klimave stolice od prepariranog drveta koje bi zacvilele u paničnom protestu čim bi neko seo na njih.

Bife je bio veličine nilskog konja i zauzimao je ceo zid preko puta prozora; gornja površina bila je od pogrebnog sivkastog mermera, a sa zadnje strane nalazilo se secesijsko ogledalo u drvenom ramu u čijim bi zamagljenim i tačkastim dubinama moj odraz lebdeo kao neobično zao prizor Džeka Trboseka.

Pitam se koje smo gorivo koristili za kamin u dnevnoj sobi.

Ugalj ili treset, naravno, ili, možda i jedno i drugo – a gde smo držali gorivo, i, što me još više zbunjuje, gde smo iznosili pepeo?

Toliko pojedinosti se ne sačuva u pamćenju, kao peniji koji bi mi se prosuli iz džepova na pantalonama kad bih ih prebacio preko naslona stolice pored kreveta na kraju još jedne mladalačke večeri omamljene pićem.

Nikad nisam razumeo privlačnost boemsog života / vie de bohéme. Smrad je smrad bez obzira na epohu, i bez obzira koliko ti je godina: da li si mlad ili star.

Kad sam u romanima koje sam potpisivao kao Bendžamin Blek svom protagonisti Kvirku dodelio stan u ulici Maunt, sve sam poprilično ulepšao.

U proleće i u jesen ne diramo ognjište i palimo samo jedno rebro na grejalici.

Da li se i danas koriste grejalice? – da li ih i dalje proizvode?

Mom sanjarskom oku grejalica je ličila na neku od onih biljki-muvojeda koje čuče po lazovima u džungli s ispruženim crvenim jezicima.

Sećam se, međutim, da se na njoj lepo mogao prepeći hleb. Sećam se i dugačke viljuške na koju smo nabijali kriške hleba, prastare alatke nepoznatog porekla, crne i ulaštene od upotrebe.

Čudo jedno: sećam se toliko beznačajnih stvari a zaboravljam toliko značajnih.