Slovenski „esperanto“ namenjen i Srbima

Ideja tvoraca takozvanog slovenskog esperanta bila je da se olakša komunikacija među slovenskim zemljama članicama EU – Češkom, Slovačkom, Poljskom, Slovenijom i Bugarskom, uključujući i one koje su u fazi pristupanja, što znači i Srbija. Prvi međunarodni kursevi novog jezika će se već sledećeg meseca organizovati u Pragu, a njegovi tvorci tvrde da će jezik biti podjednako razumljiv svim narodima sa slovenskog govornog područja. Novoslovenski je, kako tvrde, prvenstveno namenjen stanovništvu koje ne govori nijedan strani jezik. Polaznici kurseva u Pragu će nakon dobijanja diplome moći da šire svoje znanje gde god bude bilo zainteresovanih za izučavanje novog jezika.

Verica Koprivica, šef katedre za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, smatra da je ideja njenih čeških kolega zanimljiva, ali da su male šanse da ona zaživi.

– Ovaj novi jezik shvatam kao svojevrstan eksperiment, zanimljiv i koristan za podizanje svesti o slovenstvu, ali ne previše praktičan. Sličnost među pojedinim slovenskim jezicima je velika, posebno u morfološkom sistemu. Leksički su jezici takođe podudarni u mnogim jedinicama, ali najveći problem leži u sporazumevanju. Mnoge reči su ili sasvim nepoznate drugim Slovenima ili imaju u drugim jezicima sasvim drugo značenje. Da bi se novoslovenski jezik koristio, moraju se izbegavati takvi primeri – navodi Koprivica. Ona smatra da bi se slovenski narodi pomoću takvog jezika savršeno sporazumevali, jer se „i sada dosta razumemo međusobno, kada to želimo“.

– Nisam imala prilike da se upoznam sa tim jezikom, ali pretpostavljam da je njegovim tvorcima najveći problem u kreiranju predstavljao fonetski sistem, razna umekšavanja, redukovanja vokala i slično. Da bi iole zaživeo, novoslovenski bi trebalo da ima izgovor dosta sličan srpskom, naravno i hrvatskom i bosanskom, i kako se već zove u suštini još uvek isti jezik. To kažem zbog toga što je, prema istraživanju jednog poljskog lingviste, izgled srpskih slogova od svih slovenskih jezika najbliži nekom zamišljenom idealu sa strukturom konsonant+vokal+K+V+K+V… – ukazuje Koprivica i dodaje da je od srpskog jedini zvučniji jezik – italijanski.

– Sa druge strane, akcenat nikako ne bi trebalo da bude srpski. Možda je dobar primer češki ili slovački, gde je akcenat uvek na prvom slogu, ili poljski, gde je na pretposlednjem. Ipak, treba imati u vidu da od svih jezika, slovenski narodi najviše koriste ruski, mada on zbog političkih i istorijskih uslova nije i najomiljeniji. Još jedna činjenica koja ne ide u prilog upotrebi novog jezika jeste da on ne bi mogao da se koristi u zvaničnim dokumentima, gde je vrlo važna preciznost u shvatanju terminologije. Takođe, to bi ipak bio jezik koji bi trebalo da se uči, što Slovenima, pomalo ležernim, teško pada, jednako kao i učenje, na primer, engleskog – ocenjuje Koprivica. Pozitivne strane novoslovenskog jezika naša sagovornica vidi u popularizaciji slovenstva i „odbrani od preterane anglizacije“.

– Nemam ništa protiv toga da svi znaju engleski, ali je šteta za kulture ostalih naroda ako ljudi ne budu mogli da čitaju originalna dela ni na jednom drugom stranom jeziku – ukazuje. Činjenicu da je Evropska unija podržala ideju čeških lingvista, Koprivica objašnjava time da je „EU otvorena za mnoge ideje“ ali smatra da su je, „izgleda, samo njeni autori ozbiljno shvatili“.

Iako je Ludvig Lazar Zamenhof još davne 1887. godine postavio osnovne karakteristike esperanta, jezika koji bi postao međunarodni i opšteprihvaćen, ni danas, iako ga veliki broj ljudi govori, jezik nije zaživeo. Čini se da je ideja da svi ljudi govore istim jezikom utopistička, što potvrđuje i naša sagovornica navodeći da su za to šanse male, „ali da vredi pokušati“.

Knjiška forma

Na pitanje zašto je bilo potrebno praviti novoslovenski kada je među Slovenima već postojao zajednički, staroslovenski jezik, Verica Koprivica objašnjava da je on bio prajezik samo Južnih Slovena.

– Prajezik Slovena se naziva praslovenski, ali na tom jeziku nema pisanih tekstova. Staroslovenski ne bi bio podesan kao jezik savremenih Slovena jer je zapisana samo njegova knjiška forma, koja je ograničena na određeni tip tekstova – religiozni, administrativni i legende – ukazuje naša sagovornica.