Međutim, nakon što mu je supruga izvršila samoubistvo 1932. godine režim Staljinovog života se preokrenuo. On više nije mogao da živi u stanu u Kremlju i u svojoj staroj dači u Zubalovu.
Roj Medvedev i Žores Medvedev: NEPOZNATI STALJIN (4)
Poslednjih nekoliko godina u Rusiji je objavljeno mnogo novih dokumenata i materijala o Staljinu i njegovoj epohi. Pojavila su se i nova istraživanja o Staljinu i staljinizmu. Interesovanje za te teme u ruskom društvu ostaje veliko. Sve je to podstaklo autore Žoresa i Roja Medvedeva da nastave svoj rad i da u njemu dotaknu nove važne teme vezane za kontroverznu ličnost i njen rad. Odlomke iz knjige objavljujemo uz saglasnost izdavača NNK International.
Za njega su 1934. godine izgradili novu daču u podmoskovskom šumovitom Kuncevu. Putovanje do dače iz Kremlja trajalo je najviše 15 minuta. Sada je u Kremlj dolazio samo jednom, 17- 18 časova, i radio do 22-23 časa, ponekad i kasnije. Na spavanje je uvek odlazio u Kuncevo, kao i na kasnu večeru, koju je zvao ručkom, često pozivajući na nju svoje prijatelje i partijske saborce. Za stolom su se rešavali i državni problemi. Tom prilikom se obično dosta pilo, ali Staljin je, kako mnogi svedoče, pio samo gruzijska vina. Konzumiranje vina za njega je bio svojevrsni lek protiv nesanice. I lekari ponekad preporučuju alkohol kao uspavljujuće sredstvo.
Tokom rata 1941-1945. godine on je održao taj režim života, ali je dodatno skratio spavanje. Važne odluke često su se morale donositi u bilo koje doba dana i noći. Nije bilo nikakvih slobodnih dana niti odmora. Staljin je radio u Kremlju i u dači po 14-15 sati dnevno. Dača je postala filijala ranog štaba i saradnici Generalštaba često su upravo ovde referisali o situaciji na frontu. Na teritoriji dače brzo je izgrađen veliki podzemni bunker s radnim kabinetima. Oko dače postavljena je protivvazdušna artiljerija velikog dometa. Prilikom napada nemačke avijacije na Moskvu topovi su gruvali čitavu noć. Na samoj teritoriji dače postavljeno je nekoliko protivvazdušnih mitraljeza za slučaj eventualnog nemačkog desanta. Tokom tri-četiri meseca krajem i početkom 1942. godine glavni radni kabinet Staljina u Moskvi takođe je prebačen pod zemlju na potezu kod stanice metroa „Kirovska“.
Prvi mali moždani udar Staljin je doživeo u periodu od 10. do 15. oktobra 1945. godine. Ali, nisu se sačuvali nikakvi medicinski detalji o karakteru bolesti. Nije isključeno da to nije bio moždani udar, nego hipertonična kriza, tj. nagli skok krvnog pritiska koji mogu da prate spazmi krvnih sudova u mozgu, privremeno gubljenje svesti i delimična kraća paraliza.
U bolnici Kremlja postojala je „Staljinova istorija bolesti“, u koju su beleženi podaci o zdravlju generalnog sekretara tokom više godina. Svaka bolnica ima medicinske dosijee za sve stalne pacijente i to je uobičajena medicinska praksa. Međutim, posle hapšenja Staljinovog ličnog lekara V. N. Vinogradova 1952. godine svi medicinski dokumenti o Staljinu uništeni su po njegovoj ličnoj naredbi. Staljin nije želeo da bilo ko sazna objektivne podatke o stanju njegovog zdravlja.
Staljinova ćerka Svetlana piše u svojim memoarima da se u jesen 1945. godine „otac razboleo i da je bolovao dugo i teško“. O kakvoj je bolesti reč ona nije znala pošto joj nisu dozvoljavali ni da posećuje oca, ni da mu telefonira. Staljinu se nije smelo telefonirati više od mesec dana i to je pokrenulo glasine da je on privremeno izgubio moć govora.
Od bolesti je počeo da se oporavlja u jednom sanatorijumu u Sočiju. Nije telefonirao u Moskvu, ali je slao pisma Politbirou.
Kod blažeg moždanog udara ili hipertoničnih kriza većina pacijenata se obično oporavlja, ali im se radna sposobnost ne vraća u potpunosti. Simptomi bolesti nestaju, a ostaju uzroci koji su je izazvali. Bolesniku se zato preporučuje da promeni režim i smanji obim rada. U to vreme nije bilo pouzdanih medicinskih sredstava za stabilno sniženje krvnog pritiska. Lekari su obično preporučivali odmor, a kod nesanice sredstva za spavanje. Staljin ta sredstva nije uzimao, ali je smanjio obim rada.
Od 1946. godine on je počeo da još ređe da dolazi u Kremlj i da tamo kratko ostaje. Posetioce su kod njega pozivali često u 20, 21 ili čak 22 časa i savetovanja su trajala najviše dva-tri sata. Za rešavanje tekućih problema posetioce su ponekad pozivali danju u daču ili na večeru. Smanjen je i kontingent papira koje je Staljin trebalo da pregleda ili potpiše. Kako svedoči kćer Svetlana, on je posle bolesti 1945. godine veliki deo vremena provodio u parku u čijem je centru izgrađena njegova dača u Kuncevu. Tamo su mu postavili nekoliko nadstrešnica sa stolovima. „On se po ceo dan vrzmao po parku. Tamo su mu nosili papire, štampu, čaj, u tome se ispoljavala njegova racionalnost: poslednjih godina želeo je zdravlje, želeo je da duže živi.“
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
