Traganje za modelom globalne ravnoteže

Dr Neven Cvetićanin: Epoha s one strane levice i desnice (16)

Dr Neven Cvetićanin (1974) diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za filozofiju. Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (2007) na grupi za političku sociologiju. Autor je stručnih knjiga Evropska desnica između mača i zakona (2004) i Epoha s one strane levice i desnice (2008) i niza naučnih radova iz oblasti filozofije i sociologije politike. Zaposlen je na Institutu društvenih nauka u Beogradu kao naučni saradnik.

Knjiga „Epoha s one strane levice i desnice“ predstavlja kapitalno delo iz oblasti društvenih nauka, koje kroz multidisciplinarni pristup i temeljno naučno istraživanje osvetljava ključne političke pojmove moderne epohe. Knjiga eksplicitno prati razvoj koncepata političke levice, desnice i centra, od njihovog nastanka sve do današnjih dana, te kroz generalno razmatranje ovih koncepata nudi i niz mini-biografskih portreta značajnih teoretičara i državnika, koji su obeležili pomenute pojmove u evropskoj političkoj i intelektualnoj istoriji. Izvode objavljujemo uz saglasnost autora i izdavača – JP „Službeni glasnik“ i Instituta društvenih nauka iz Beograda.

Na samome kraju valja zaključiti, da bi, s obzirom na globalne izazove i protivrečnosti, ljudsko „pleme“ teško izdržalo još jedan globalni sukob poput onih viđenih u 20. veku te je stoga prinuđeno da traga za modelom globalne ravnoteže. Toj ravnoteži dominantno (post)građansko liberalno-demokratsko shvatanje politike može doprineti samo ukoliko ne ostane samodovoljno i samozadovoljno, većako prevazilazeći političku uniformnost dozvoli egzistiranje jednog sveta različitih društvenih oblika, u onom smislu u kojem je na Kantovom tragu o tome govorio Rols. U protivnom će građansko shvatanje politike koje je, kao što smo videli, u sebe potpuno uvuklo i levicu i desnicu, postati pretežak teret za sve one koji ga doživljavaju kao strano telo, te će se moći očekivati dalje eskalacije terorizma i ostalih marginalnih, ali opasnih, otpora globalnom građanskom centru koji je ostao sam u središtu političkog polja, šaljući levicu i desnicu u političku istoriju. Naime, videli smo kako je podela političkog polja na levicu i desnicu više stvar istorije negoli aktuelnog političkog trenutka i kako je nova linija podele – na one koji su isključeni iz učestvovanja u onome što smo nazvali postgrađanskim centrističkim liberalno-demokratskim poretkom i na one koji su nosioci tog poretka. Prvi praktikuju antigrađansko pseudorevolucionarno shvatanje politike, koje provaljuje u nizu otpora sa margina, dok su drugi ostali u granicama modernistički krutog modela građanskog shvatanja politike, kojim je omeđen prostor globalnoga centra. Jasno je da je među tim polovima potrebno premostiti jaz, ili u najgorem slučaju makar ga ublažiti i uspostaviti političku komunikaciju, jer je alternativa jedno produbljivanje globalnih sukoba i uvećavanje globalne nestabilnosti, što ne bi prošlo bez posledica i po evropski kontinent. Ovoj komunikaciji bi svakako doprinelo inaugurisanje jednog postideološkog građanskog shvatanja politike, koje ne bi svet sa margina posmatralo sopstvenim idejno-ideološkim aparatom kao što čini Fukujama, većkoje bi bilo otvoreno ka koegzistenciji sa različitim idejnim i političkim sistemima, kao što predlaže Rols. Ovo postideološko građansko shvatanje politike bi posebno trebalo biti otvoreno prema ideji jednog sveta različitih identiteta, koji bi shodno sopstvenom praktičnom habitusu preuzimali principe liberalno-demokratskog građanskog shvatanja politike. No, ovo postideološko građansko shvatanje politike bi trebalo da odbaci staru „ideološku“ modernističku predrasudu da liberalno-demokratsko građansko shvatanje politike može važiti univerzalno i jednako bez obzira na to gde se primenjuje i bez obzira na naslage različitih istorijsko-kulturnih tradicija. Takođe, postideološko građansko shvatanje politike bi svojim postmodernističkim prevazilaženjem modernističke koncepcije „zatvorenog polja moći“ i svojom otvorenošću ka religiji i različitim lokalnim kultovima omogućilo da u globalnom dijalogu ne učestvuju isključivo političke elite, veći čitave religije i kulture. Naravno, praktična međunarodna politika će i dalje ostati ona instanca donošenja konkretnih globalnih političkih i ekonomskih odluka, te bi iluzorno bilo očekivati da se te odluke donose negde drugde, u nekim „kulturno-duhovnim“ sferama. No, međunarodna politika svoje odluke ne može donositi u „praznom vakuumu“ potpuno apstrahujući od religijskih, kulturoloških i uopšte istorijskih podloga kojima raspolaže, kao što ne može, a što je možda najvažnije, apstrahovati ni od ekoloških potencijala (tj. prirodnih resursa i globalnog problema ugroženosti zemljinog ekosistema) kojima raspolaže. Sve to međunarodnoj politici, kojom uglavnom dominira (post)građansko liberalno-demokratsko shvatanje politike, nalaže saradnju i konsultovanje sa mnogim instancama – od onih religijskih i kulturoloških sve do onih ekoloških instanci tzv. civilnog društva. Tako bi se došlo do jedne koncepcije održivog razvoja koji bi rešavao, a ne proizvodio globalne probleme.

Nastavlja se