Ukoliko se predsednik Tadić u crkvi krsti, morao bi i da se u džamiji klanja

Ateista koji smatra da je ateizam moralna kategorija, ne samo što sebi neodgovorno laska nego se i samozavarava, misleći ono što priželjkuje. Da je ateistički stav moralni sud, klasičan je primer za wishful thinking – odraz neistinitog iskaza koji egzemplarno navodi Adorno: „Inteligencija je jedna moralna kategorija.“

Ukoliko se religiozna dogma u istoriji ljudskog mišljenja ukazuje kao tragična greška, utoliko se vera u moralnost ateizma po sebi – pokazuje kao farsa.

Istorija nam je zaveštala gotovo fantastične primere fanatičnih ateista i vernika koji su, u gorljivosti svojih ubeđenja, bili sve drugo, samo ne moralne ličnosti. Kao egzemplaran na takvom beskrajnom spisku nemoralnih ateista, za ovu priliku, nek bude Adolf Hitler. Spisak religioznih zlikovaca, još je „beskrajniji“.

Čovek je dobar ili zao, inteligentan ili glup, skeptičan ili fanatičan, nezavisno od svog stava o postojanju Boga, a uprkos tome što se trudi da upravo tim stavom fundira svoju etiku (i nacionalsocijalizam ima svoju etiku, ali je nemoralan, kako je to objasnio Slavoj Žižek). Dogma vere, kao i ateizam pretvoren u dogmu, uglavnom predstavlja pokriće za, manje ili više, gnusne oblike ponašanja.

Razumeti moralnu neutralnost ateizma, od presudne je važnosti. Zašto? Zbog demokratije, jer ona može da zaživi samo u sekularnoj ustavnoj državi.

Sekularizam i ateizam

Sekularizam i ateizam, dakako, nisu isto, i ne samo stoga što je ateizam personalni stav, a sekularizam način funkcionisanja institucija države.

Sekularizam predstavlja nereligiozni i antiklerikalni oblik delovanja institucija (njihovog mišljenja, kako bi rekla Meri Daglas), ali on nije suzbijanje religioznosti. U onoj meri u kojoj sprečava upliv crkvenih ideologija u rad institucija države, sekularizam suzbija i nametanje ateizma kao univerzalnog kreda.

Istinski svetovna, demokratska država, štiti pravo na javnost različitim ideološkim i verskim uverenjima, ali im ne dopušta da polažu pravo na ekskluzivnost – na uzurpaciju/ukidanje javnosti. Sekularizam, naime, ne nameće ateistički stav građanima. Svetovna država je neutralna i prema ateizmu i prema verskom opredeljenju. To ne znači da u javnim školama sekularne države treba predavati i predmet veronauke. To bi bio, i to jeste, flagrantan primer ataka na sekularizam. Međutim, nastava istorije religija i/ili kulture religija, neophodna je kao i nastava teorije evolucije.

Imperativ da državni službenici ne bi smeli imati religiozna uverenja, smrt je sekularne države. Ali, dok su na funkciji, kao predstavnici celine društva, oni ne bi trebalo da ih javno iskazuju i/ili da učestvuju u religijskim obredima. Državni službenici ne treba od javnosti da kriju svoja verska uverenja, ali, javnu funkciju moraju „opsluživati“ distancirano od ritualnih elemenata svoje vere.

Princip sekularnosti, praktično ima dve mogućnosti. Ili se predstavnici države u svim, u državi postojećim, verskim objektima i prilikom verskih ceremonija, ponašaju u skladu s običajima date veroispovesti, dakle, nezavisno od sopstvene verske pripadnosti, ili se potpuno uzdržavaju od bilo kakvog oblika verske prakse. Sasvim konkretno, ukoliko se predsednik Tadić u crkvi krsti i celiva ikone, morao bi, ukoliko je u džamiji, i da klanja.

Sekularizam, zapravo, predstavlja strogo odvajanje države i društva. U društvu, crkve mogu imati uticaja; u državi – nimalo.

Ateizam i vera

Osnovna razlika između ateističkog i verskog pogleda na zasnivanje morala i prava, jeste u odnosu na izvor normativnosti. Bog kao istočnik dobrote i kao uzor, makar teorijski, za ponašanje vernika (koji veruje da je stvoren po podobiju njegovom) – za teistu/deistu predstavlja i izvor normativnosti. Ateista, međutim, smatra da je izvorište normativnosti praktični um, dakle imanentni, a ne transcendentni temelj.

U famoznom dijalogu s Jozefom Racingerom, današnjim papom Benediktom XVI, tada, 2004. godine, prefektom Kongregacije za doktrinu vere, Jirgen Habermas je rekao: „Politički liberalizam (koji branim u specijalnoj formi Kantovog republikanizma) razumeva se kao nereligijsko i postmetafizičko opravdanje normativnih temelja demokratske ustavne države. Ova teorija je u tradiciji umnog prava koje se odriče snažnih kosmoloških pretpostavki i pretpostavki istorije spasa klasičnih i religioznih učenja prirodnog prava.“

Sekularna država, dakle, ne nastaje bez ateističkog pogleda na svet. Ali, nje ne bi bilo bez koegzistencije ateizma i religioznih pogleda na svet. Naime, sekularna država se uspostavlja kao garant tolarancije među različitim religioznim i nereligioznim uverenjima i ideologijama.

Tolerancija

U pomenutoj debati, „Dijalektika sekularizacije – o umu i religiji“ (Dosije, 2006), ateiste Habermasa, filozofa, i katoličkog vernika Racingera, teologa, ukazuje se da je, za demokratiju i sekularizam (koji su nužno u vezi), presudno postojanje dijaloga, kao razmene, između ateizma i teizma.

Habermas ne samo što uvažava istorijski udeo hrišćanstva u kulturnoj evoluciji umnog prava za evropsku, sekularnu, ustavnu državu (ateizam je hrišćanski ateizam, s pravom tvrdi Žižek), već izjavljuje i da je religija „kognitivni izazov“ za savremenu filozofiju. „Sekularizovani građani, ukoliko nastupaju u svojoj ulozi građana države, ne bi smeli, načelno, ni da religijskim slikama sveta osporavaju potencijal istine, niti da sugrađanima vernicima oduzimaju pravo da religioznim jezikom daju svoj doprinos javnim raspravama“, zaključuje filozof.

Teolog, pak, kaže: „Videli smo da postoje patologije u religiji koje su izrazito opasne i koje čine nužnim da Božju svetlost uma posmatramo takoreći kao organ kontrole kojim se religija uvek iznova mora pročišćavati i uređivati… No, u našim razmatranjima pokazalo se da postoje (toga čovečanstvo danas generalno nije svesno) i patologije uma, hibris uma koji nije manje opasan, već je, zbog svoje potencijalne efikasnosti, i veća pretnja: atomska bomba, čovek kao proizvod. Stoga, obrnuto, i um mora da se podseti svojih granica i da nauči da osluškuje (Racinger, doduše, ovde, autoritarno, kaže ‘sluša’, prim aut.) velika religijska predanja čovečanstva.“

Za ateizam je vrlo važno da uvaži činjenicu da religijske koncepcije nisu uvek nešto izlišno i prevaziđeno, nego da u njima ima i sadržaja o iskustvima čoveka, a koji se ne mogu naći nigde drugde.

Religija i sekularizam

Ukoliko, s ateističkog stanovišta, uzimamo u obzir to da je religiozni koncept svojevrsna eksteriorizacija duhovnog/duševnog iskustva ličnosti, zapitane nad smislom, i da je izražena jezikom koji koristi teološke personifikacije, utoliko taj jezik možemo osloboditi te personifikacije, i saznati nešto što nismo znali (a što je upravo prikriveno/maskirano teološkom personifikacijom). To Habermas naziva „prevođenje relevantnih priloga iz religioznog jezika u javno dostupan jezik“.

U tom smislu, ateizam je svojevrsna dekonstrukcija teološkog znaka, i vraćanje označenog istinitom označitelju, čije je mesto privremeno zauzeo Bog. Dakle, pojedini uvidi iz religioznih koncepcija, prevedeni na jezik javnosti, produbljuju ateizam i, u njegovom dijalogu s religijom, učvršćuju potrebu za sekularnom zajednicom.