Vest u klopci kapitala

Skriveni ubeđivači ih pretvaraju u udarnu pesnice kapitala. Kada se nađu u lavirintu korporativnog Levijatna, oni su sluškinja mogula i elitnih kondotjera. To je samo deo medijske strukture koju u studiji „Kriza medija i mediji krize“ („Službeni glasnik“, 2013) iscrpno analizuje novinar i sociolog Slobodan Reljić, dugogodišnji urednik i komentator NIN-a. Iza intrigantnog naslova krije se studija provokativnih uvida koja se ne zaustavlja na pokorici modernog sveta, već ulazi u srž preplitanja novca i moći, gde su mediji izloženi vrtložnom podložništvu gubeći auru samostalnosti i ulogu malog Prometeja istine. Reljić nam otkriva s kojim se sve veštinama i „tehnologijama“ siluju mase i kako su mediji, u stvari, posustali mačak-sumnjalo u klopci kapitala. Moćnici su običnom puku oduzeli šifre razumevanja budućnosti i sveli ga na točkiće dnevne istorije.

Autor je uložio veliki trud i podstaknut svojom nesumnjivom erudicijom nastojao da utvrdi šta limitira današnje medije i ko su „kovači njegove sreće“. U složenom faktografskom lavirintu, koji Ernst Brajzah smatra ključem svakog razumevanja, Reljić je pokazao zavidnu veštinu tumačenja činjenica i dubinskog razlaganja. Samo tako spreman autor mogao je da vivisecira strukture moći, skrivenu stranu istorije, nevidljivo lice vlasti i mitologiku njenog uticaja na medije.

Autor kao prvi postulat postavlja analitičku mantru: šta su i kuda idu i kome služe mediji? I kao njihov primarni greh navodi odanu službu korporativnoj godzili ili njenom ogranku advertajzingu (moćnoj reklami), što će reći da je istina premazana novcem i da konzument (čitalac ili gledalac) ne može da prepozna šta je stvarno, a šta je vešto filtrirano. Korisnici, ali i veliki autori postaju, po Reljiću, žrtve editinga (izglačanog uređivačkog pristupa), pa svoje delo doživljavaju kao skroz tuđe. Svima se nameće elastično sagledavanje sopstvenog bitka, što je mera jeftine prilagodljivosti da bismo opstali kao obični pioni u zamršenoj igri kapitala. Nema magičnog aspirina za naše svednevne glavobolje u traganju za istinom. Stoga je, sasvim razumljivo, u 20. veku stvorena industrija svesti. Fina kontrola sa dalekosežnim reperkusijama. Uspon televizije je vezan za širenje uticaja opskurne industrije svesti, a tome su pridodati pi-arovi, mali bogovi korporativnih šećernih vodica. Socijalne mreže su postale novo globalno seoce na tač-skrinu, čije je uticaj pakleno moćan. Čovek je nesvesno uteran u digitalni tor totalne tehnologije. Prvaci nauke (ugledni profesori), po oceni autora, u stvari su mali prelati našminkanog demokratizma, te svoje talente prodaju „za gajenje mitova i iluzija“.

Da li postoji odgovorna štampa? Autor na to pitijsko pitanje odgovora izričitom tvrdnjom da su se globalni mediji pretvorili u „neophodnu komponentu globalnog kapitalizma i jedna su od njegovih karakteristika“. Strogo kontrolisani vozovi kreću se medijskim šinama. Vesti su još neprikosnovene, ali je njihova pozadina, međutim, posve nedokučiva. A više je nego jasno da se korisnici medijske orbite sistematski usmeravaju, pre svega, na uvrnuti sadržaj (rijaliti sa seksom). Moderni medijski konzument je ritualni čovek urbaniteta. Njega na gedžetima, kojima opsesivno služi, interesuje namolovana stvarnost. Demokratija je vešto podarena iluzija. Štampa se prelistava u kafićima, te su tiraži u sunovratu. Oglašivači su vratari koji otpuštaju novinare. Danas je i svako svoj novinar (blogovi i selfiji)! I još gore po kulturu – svako je svoj literarni urednik (era kindla i inih bukridera). Moderni čovek sveden je na pratioca svojih opštila – ajfona i ajpeda, a sva sloboda mu je svedena na šoping-mol. Troši da ne bi bio potrošen. Veliki listovi se listaju po portalima (vesti iz časa u čas). Ma, ko još ima vremena da prelistava novine, a tek da ih čita. Svet 1820. bio je svet malih lokalnih ratova i tihog rađanja kontrolisanog novinarstva. Svet 2020. biće dobro pakovani motritelj kič-čoveka (ni um, ni sloboda), lepo dizajniranog antiintelektualca.

Kao dugogodišnji urednik i novinski pisac, Slobodan Reljić dobro zna šta novinar treba da (ne) zna! Jer, novinari ne mogu više da budu služitelji velikih ideja, ni umešni pronosioci istine – oni su na nezaustavljivom ringišpilu u službi bankarske industrije, pa „treba biti fleksibilan, život je pun iznenađenja“. Moderni intelektualac, zapaža Reljić, ustuknuo je pred čudesima propagande, gde 2 puta 2 jeste deset. Savest je debelo pod tepihom i retko proviruje! Potrošačko društvo je prva dimenzija naše savremenosti. Savremeni čovek je svežder banalnih sadržaja, nikako demokratski slobodan um. Reljić smatra da je demokratija postala parola i manipulacija, a žurnalisti njeni mali jeftini propagandisti. I samo poneki žurnalist ima za to novac, zbog privida o značaju struke, ostali su sitna boranija, evet-efendije nedodirljivih moćnika, odani hlapići (sluge). Novinar je in continuo izložen vladajućoj informativnoj i uređivačkoj politici, gde „uređivačka struktura funkcioniše na poluvojnom hijerarhijskom principu“ (sistem kontrole ideja i tema). Pritisak menadžmenta je sve veći i nezaustavljiv! Korporacija, po Reljiću, ruši „poslednju romantičnu viziju profesije, jer ništa ne sme da ugrozi ekonomske pozicije informativne kuće i njeno mesto u ekonomsko-političkom sistemu.“

Kao iskusni novinar, baštinio je od čuvenog Barbijera formulu o trećoj dimenziji njuz-magazina (šta se valja iz brda i ko su ključni akteri nastale drame) i šta znači izaći pred lice uzburkane javnosti, a koja ne bi trebalo da je mesto gde nadmoćne elite nameću svoje planove i ciljeve, nego javni forum koji stvara moć posle diskusija i rasprava. Ali, u javnosti Novog Levijatana glavna uloga medija nije da informišu, ni da obrazuju, već da vešto kontrolišu i lome svest i savest.

Autor knjige naročite kakvoće, koju valja gledati kao kakav vademecum, uspeo je da iz obilja dokumentarne građe i naročito birane literature složi inspirativan istraživački sadržaj redak na ovim prostorima. Savremenog novinara stavio je da bira u paklenoj dihotomiji (između onog da novac non olet i onog što je kredibilno u njemu, kao ličnosti, moralni imperativ). Knjiga je data u polifoničnoj čistoti, laka je za čitanje, a to je bio primarni autorov cilj. Neki će tu naći samo kritičke tonove, a oni kognitivniji, celu galaksiju ideja na kojima počiva vreme u kojem smo samo mali posmatrači istorije uživo.

Knjiga ima neprimetnu nit: pisao ju je čovek koji je počeo kao analitičar crkve, a stigao do zvona modernog doba – medijskih konglomerata s bogolikim ambicijama.

Autocenzura čini cenzuru nepotrebnom

U knjizi o krizi mediji i medijima krize data je klinička slika situacije, postavljena je dijagnoza i prepisana je terapija: držeći medije pod kontrolom, sistem poznog kapitalizma sprečava javnost da se bavi svojim poslovima. Antiintelektualizam je odlika političke scene, javnog života i medija. Činjenice više nisu svete, a komentari nisu više slobodni. Autorsko novinarstvo – kreativno, originalno i spontano – nestaje u totalitarnom društvu pred gvozdenim zakonom tržišta i profita. Strogo kontrolisani mediji nisu više sredstva informisanja, oni su sredstva manipulacije. Novinaru su najamnici. Autocenzura čini cenzuru nepotrebnom. Mediji velike krize ne žele da vide ni uzroke krize, kao ni svoju ličnu dramu. A mi sve to gledamo sa palube Titanika, istakla je profesorka novinarstva Neda Todorović, govoreći na jučerašnjoj promociji knjige Slobodana Reljića „Kriza medija i mediji krize“(izdavač „Službeni glasnik“).

Osim Todorovićeve, na promociji je govorio i sociolog Slobodan Antonić i autor knjige. B. K.