Čitav pravoslavni svet praznik Vaskrsenja Gospoda Isusa Hrista ove godine proslavlja u nedelju, 27. aprila. „Vaskrs je, kako objašnjavaju teolozi, „glavni, prvi i najstariji hrišćanski praznik, osnova i vrhunac hrišćanske crkvene godine, veza sa praznicima Starog zaveta, centar pokretnih praznika i osnov hrišćanske vere. „Hrišćani na vaskrsenju Hristovom zasnivaju i svoju nadu i očekivanje sopstvenog vaskrsenja“, tumači Lazar Mirković u knjizi o istorijskom razvitku i bogosluženju praznika Pravoslavne istočne crkve, pozivajući se na reči apostola Pavla: A ako Hrist nije ustao, onda je prazna propoved naša, pa prazna je i vjera vaša. No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, te postade prvenac onih koji su umrli… Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: prvo Hristos, potom, o njegovu dolasku, oni koji su Hristovi – poručuje apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima.

Simbolika crveno ofarbanog jajeta

Farbanje vaskršnjih jaja, baš kao i tucanje sa njima, običaji su bez kojih se ne mogu zamisliti Vaskršnji praznici. „Crveno ofarbana jaja kao i sam običaj farbanja jaja, koji spada u žrtvene kultove, direktno se vezuje za vaskrsenje Isusa Hrista“, jedna je od retkih stvari u kojima se slažu teološka i etnološka tumačenja. Teolozi još kažu da se „farbanje jaja vrši u spomen susreta Marije Magdaline, kojoj se Hristos po vaskrsenju prvoj javio, sa carem Tiberijem u Rimu kome je kao novogodišnji poklon predala crveno jaje, pozdravljajući ga rečima: „Hristos vaskrse“!

Crvena boja simbolizuje „Spasiteljevu nevino prolivenu krv na Golgoti“ , a istovremeno crveno je i boja vaskrsenja, tumači Crkva. U hrišćanskoj crkvi običaj bojenja jaja prvi put se pominje u 12. veku, a kod nas 400 godina kasnije. Jaja se boje na Veliki četvrtak ili Veliki petak, pre izlaska Sunca, a na dane praznika dele se ukućanima, komšijama, prijateljima i svima koji dođu u kuću. Prvo obojeno jaje stavlja se po strani i čuva do narednog Vaskrsa kao „čuvarkuća“.

Osim u crvenu, vaskršnja jaja danas se boje i u svim drugim bojama, koje mogu biti prirodne i veštačke, što ne isključuju drvene, porcelanske, kamene i, zašto ne „imperijalne“ Faberže varijante. Prirodne boje, crvena koja se dobijala iz varzila, sve nijanse smeđe u lukovini, zelena od kopriva, a žuta mešanjem maslačka i mlečike, danas su uglavnom zamenjene veštačkim farbama za jaja. Šaranje vaskršnjih jaja poznaje više tehnika: vosak (batik), grebanje po jajetu, bojenje, ručno slikanje (vodenim i tempera bojama, lakom), „vezenje“, „štrekom“, pomoću smotuljka vune i tutkala)… Najjednostavnija i često najefektnija metoda je „šaranje“ tvrdo kuvanih jaja (sveža se kuvaju samo u varzilu i lukovini) listovima i cvetovima neotrovnih biljaka (peršun i mirođija daju neočekivano originalne rezultate), koja se u dobro uvezan najlon čarapama, prema uputstvu, drže u rastvoru boje. Glancanje nauljenom pamučnom krpom – zakon je za sjaj vaskršnjih jaja i u trećem milenijumu.

„I pošto prođe subota, Marija Magdalina i Marija Jakovljeva i Salomija kupiše mirise da pođu da ga pomažu.
I vrlo rano u prvi dan nedjelje dođoše na grob oko izlaska sunca. I govorahu među sobom: Ko će nam odvaliti kamen od vrata groba?
I pogledavši vidješe

da kamen bješe odvaljen; a bješe vrlo veliki.
I ušavši u grob, vidješe mladića obučena u bijelu haljinu gdje sjedi s desne strane; i uplašiše se.
A on im reče: Ne plašite se. Isusa tražite Nazarećanina, raspetoga. Ustade, nije ovdje; evo mjesta gdje ga položiše.
Nego idite i kažite učenicima njegovim i Petru, da će pred vama otići u Galileju; tamo ćete ga vidjeti, kao što vam reče.
I izašavši pobjegoše od groba, jer ih uhvati strah i trepet, i nikom ništa ne kazaše, jer se bojahu.

Pobusani ponedeljak

Prvi ponedeljak posle Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak i posvećen je mrtvima. Tog dana, kako se objašnjava u knjizi „Krstne slave i običaji“, po narodnom verovanju i običaju, grobove umrlih srodnika, na koje se iznose farbana vaskršnja jaja, treba „pobusati“ busenjem zelene trave. U nekim krajevima, ovaj dan obeležava se kao zadušnica. Izlazi se na groblje, pale se sveće, sveštenici vrše pomene i parastose za duše umrlih. Od Vaskrsa do Pobusanog ponedeljka ne pale se sveće za mrtve jer se veruje da su svi vaskrsli. Ciklus Vaskršnjih praznika ne završava se trodnevnim praznovanjem Vaskrsa, nego traje do Svete Trojice ili Duhova koje se slave pedeseti dan po Vaskrsu, a pripada mu i Spasovdan, praznik Vaznesenja Gospodnjeg. Od Vaskrsa do Duhova pozdravlja se tradicionalnim vaskršnjim pozdravom „Hristos Vaskrse! Vaistinu Vaskrse!“.

A Isus, vaskrsnuvši rano u prvi dan nedjelje, javi se najpre Mariji Magdalini, iz koje istjerao sedam demona.

Oče oprosti im, jer ne znaju šta rade!

– Kada je Gospod Isus Hristos umirao na Krstu, On se i u samrtnim mukama trudio, da bude od koristi ljudima. Ne misleći o Sebi nego o ljudima, On je izdišući izrekao jednu od najvećih pouka, koju je uopšte dao čovečijem rodu. To je pouka o opraštanju.

– Oče oprosti im, jer ne znaju šta rade! – Nikad ni sa jednog gubilišta nije se do tada čula takva reč. Naprotiv, oni koji su do tada ginuli na gubilištima, bili pravi ili krivi, prizivali su bogove i ljude na osvetu. „Osveti me“, to je reč, koja se do danas čuje među mnogim plemenima, čak i onim koji se krste svetim Krstom Hristovim. A Hristos pri poslednjem dahu oprašta Svojim rugateljima i mučiteljima i ubicama, moli Svetoga oca nebeskog, da im i On oprosti, i još povrh toga nalazi izvinjenje za njih – ne znaju, veli, šta rade!

Zašto baš ovu pouku o opraštanju, od bezbroj drugih pouka, koje je On na zemlji dao ljudima, izabrao da izrekne Svojim božanskim ustima, baš na samome kraju? Nesumnjivo zato, što je naročito hteo, da se ova pouka zapamti i ispuni. U nezaslužnim mukama na Krstu, veličanstven nad svakim veličanstvom sveta i uzvišen nad carevima i sudijama zemnim, nad mudracima i učiteljima, nad bogatim i siromašnim, nad društvenim reformatorima i bundžijama. Gospod Isus je primerom opraštanja zapečatio Svoje Jevanđelje. Da pokaže time, da bez opraštanja niti carevi mogu carevati, niti sudije suditi, ni mudraci mudrovati, ni učitelji učiti, ni bogataši i siromasi živeti životom čovečanskim, a ne skotskim, ni plahi reformatori i bundžije što korisno učiniti. A pre svega i posle svega da pokaže, da bez opraštanja ljudi ne mogu Njegovo Jevanđelje ni razumeti niti – još manje – ispuniti.

S reči o pokajanju Gospod je počeo Svoju nauku, a s rečima praštanja završio je. Pokajanje je seme, opraštanje je plod. Nikakvu hvalu nema seme, koje ne donosi ploda. Nikakvo pokajanje nema vrednosti bez praštanja. Vladika Nikolaj(Velimirović)

I ona otide te javi onima što su bili sa njim, koji plakahu i ridahu.
A oni čuvši da je živ i da ga je ona vidjela ne vjerovaše…
Mada nijedno od četiri Jevanđelja ne opisuje sam čin Hristovog vaskrsenja, svako od njih pokušava da na slikovit način izrazi iskustvo vere učenika u ovaj događaj. „Vaskrsao je! – doslovno znači probuđen je, ustao je iz mrtvih. Mladić u belom je Božji glasnik, jer bela boja u Bibliji označava božansku boju. Pošto prazan grob nije dokaz Hristovog vaskrsenja, žene mironosice novost saznaju od Božjeg glasnika. (Svet Biblije – Novi zavet) l Praznik
– Vaskrsenje je pojava života kome neće biti kraja i to u ovom svetu kojim potpuno gospodari vreme, a samim tim i smrt. Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih više ne umire. Baš u ovom našem svetu pojao se jednog jutra Neko ko stoji iznad smrti, a ipak unutar našeg vremena. Ovaj smisao Hristovog Vaskrsenja, ova velika radost jeste središnja tema Hrišćanstva, koja je u svojoj punoći sačuvana u Liturgiji Pravoslavne crkve – tumači Aleksandar Šmeman, jedan od najvećih teologa 20. veka u knjizi „Liturgija i život“ i napominje.
– Zemaljski život Isusa Hrista odvijao se na prostorima Palestine, a On sam poštovao je zakone Starog zaveta. Kako je Njegovo stradanje vezano za jevrejsku Pashu, jasna je veza hrišćanskih praznika sa jevrejskim. Prvi hrišćani bili su jevrejski preobraćenici, koji su se držali Mojsijevih zakona, uključujući stroge propise u slavljenju Sabata, tako da su sećanje na Vakrsenje Spasiteljevo mogli da praznuju nekog drugog dana. Dakle u nedelju, dan posle Sabata, što postaje opšte prihvaćeno širenjem hrišćanstva među mnogobošcima. Istovremeno, kod preobraćenih mnogobožaca gubi se veza sa jevrejskim Sabatom i nedelja postaje nezavisan dan posvećen Vakrsenju. Hrišćani koji nisu jevrejskog porekla postepeno prihvataju sedmodnevni period kao meru vremena, ali sada sa danom Hristovog Vaskrsenja kao neradnim danom – piše u šestom poglavlju knjige „O računanju vremena i pravoslavnom kalendaru“.
Na praznovanje nedelje prvi ukazuje apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima iz 57. godine, u kojoj ih poziva da u prvi dan sedmice (svake nedelje) ostavljaju milostinju (priloge, darove ljubavi) za svete u Jerusalimu, kao što je to ranije uveo u Galatskoj crkvi. Godišnje obeležavanje Hristove smrti i vaskrsenja koje je dobilo ime Pasha pojavilo se krajem 1. veka. Pasha je grčka reč za jevrejsku Pashu, mada su neki stariji pisci smatrali da ona potiče od grčkog glagola „patiti“, objašnjava se u Enciklopediji živih religija. Znači prelazak, jer je Gospod prešao mimo jevrejskih kuća tako ih izbavio od smrti i egipatskog ropstva, ili u hrišćanskom tumačenju, „prelazak s Hristom iz smrti u život, i od zemlje na nebo, u večni blaženi život“.
– Prvobitno se godišnjica Hristovog raspeća obeležavala na dan pripreme za Pesah, 14. nisan (mart-april) po jevrejskom lunarnom kalendaru, i to prema datiranju raspeća u četvrtom jevanđelju. Taj dan mogao je pasti bilo kad u sedmici. U prvobitnom obeležavanju praznika to je bio postan dan koji se uveče završavao pashalanim obedom, kojim se proslavljalo vaskrsenje. Rasprave između onih koji su insistirali da se pashalno slavlje obavezno završava nedeljom i onih koji su obeležavali 14. nisan, bez obzira na koji dan on padne, trajale su sve do Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine, kada je kao dan za obeležavanje Vaskrsa utvrđena prva nedelja posle prvog punog meseca po prolećnoj ravnodnevici“ (Enciklopedija živih religija).
Prema proračunima, datum praznovanja Vaskrsa pomera se u intervalu od pet nedelja. Najranije može da se slavi 4. aprila/22. marta, a najkasnije 8. maja/25. aprila, pri čemu se u pravoslavnoj tradiciji smatra neprihvatljivim da se Vaskrs praznuje pre ili sa jevrejskom Pashom, što je kao pravilo uvedeno je još u 5. veku. Datum proslave Vaskrsa i danas se određuje na ovaj način, ali su Veliki raskol 1054. godine, gregorijanska reforma kalendara u 16. veku i praksa periodičnog usklađivanja lunarnoh ciklusa na Zapadu, dovele do razlika u proračunima između Istočnih, pravoslavnih crkava i crkava na Zapadu, iako se datumi proslave Vaskrsa ponekad podudaraju.
Pripreme za najveći hrišćanski praznik Crkva započinje Velikim postom, čije približavanje oglašava mnogo pre njegovog početka. „Hristos u jevanđelju kaže: ‘Izaberi put, bori se i trpi, jer to je put koji vodi jedinoj pravoj sreći. Veliki post je pomoć koju na tom putu pruža Crkva, škola pokajanja, koja je jedino u moći da primi Vaskrs, ne kao prosto odobrenje da se jede, pije i opusti nego kao kraj svega ‘starog’ u nama i naš ulazak u ‘novo’. Stoga je Vaskrs svake godine vlastito vraćanje krštenju, a Veliki post priprema za taj povratak“, poručuje u knjizi „Veliki post“ Aleksandar Šmeman.
Pokajanje je, kaže Šmeman, početak istinskog hrišćanskog života, i njegov uslov. „Veliki post daje odgovore na pitanje šta je pokajanje, zašto nam je ono potrebno, kako treba da mu pristupimo. On je škola pokajanja koju svake godine mora da pohađa svaki hrišćanin, da bi probudio svoju veru, da bi procenio i, ako je moguće izmenio način svog života. To je divno pokloničko putovanje na sam izvor pravoslavne vere. To je ponovo pronalaženje pravoslavnog puta“, naglašava Šmeman.
Priprema za Veliki post traje pet nedelja, čiji je cilj „dubok psihološki uvid u nedostatak koncentracije i užasavajuću svetovnost našeg života“, ali i „upoznavanjem naše nesposobnosti da se brzo promenimo i odjednom pređemo iz jednog duhovnog (mentalnog) stanja u drugo“. Vaskršnji ili Veliki post sastoji se od Svete Četrdesetnice i Strasne sedmice. Prema primeru Isusa Hrista koji je i sam bez prekida postio 40 dana, Crkva zapoveda da se posti svih šest nedelja, koliko traje Četrdesetnica, koja se nastavlja još strožim postom Strasne sedmice.
Pravila za post Crkva je postavila još u apostolska vremena, a one koji ih krše strogo osuđuje. „Svi oni koji bez krajnje nužde reše da tokom Četrdesetnice koriste meso kao hranu, lišavaju se pričešća i zabranjuje im se jedenje mesa tokom cele godine“, jedno je od pravila utvrđenih na Osmom toledskom saboru oko 635. godine. Šesti vaseljenski sabor je, pak, svojim 56. pravilom utvrdio da „Crkva Božja, u celoj vaseljeni, poštujući jednoobraznost, svršava post i uzdržava se od svega zaklanog, tako i od jaja ili sira, koji s takođe proizvod toga čega se uzdržavamo“. Međutim, već početkom 9. veka na Zapadu u velikoposni jelovnik uvedeni su jaja i mleko, da bi do 1200. godine, prema tvrdnjama istočne crkve, ova „nezakonita praksa“ postala sveopšta.
Pravoslavna crkva, propisujući čuvanje Velikog posta u celini, oduvek zapoveda da se neke sednice posta posvećuju naročitom strogošću, mada pravila posta u svoj strogosti ne nameće onemoćalim osobama, niti one koji „ne poste zbog svoje slabosti“ isključuje iz duhovne radosti pričešća i Vaskrsa.
U praksi Pravoslavne crkve monaški i svetovni post nisu razdvojeni i uputstva za Veliki post važe za sve, mada prema crkvenim pravilima, „o načinu posta za svakog hrišćanina posebno odlučuje njegov duhovni otac, prema slabosti čoveka i meri svega na korist duše“. Tokom Velikog posta, Crkva propisuje uzimanje samo „suve hrane“ (suhojedenje), bez ulja i vina, jedanput na dan, oko tri sata popodne. Izuzetak su subote, nedelje i pojedini praznici kada može da se koriste vino i ulje, a na praznik Blagovesti, i riba. Tokom Strasne sedmice, poslednje nedelje posta, dozvoljeno je jesti hleb, so, voće i piti vodu. Za poslednja dva posta, na Veliki petak i Veliku subotu, Crkva propisuje potpuno uzdržavanje od hrane.
Tokom prve sedmice post je stroži i bogosluženja su duža, nego u ostalim danima Četrdesetnice. Šestonedeljni post završava se praznovanjem sećanja na Lazarevo vaskrsenje (Lazareva subota), koje je poslužilo kao povod za odluku judejskog sveta o pogubljenju Hristovom, a dan kasnije i proslavljanjem uspomene na Carski ulazak Isusa Hrista u Jerusalim (Cveti). Strasna sedmica, prema tumačenju nekih teologa, zapravo je „ulazak“ u dane stradanja Isusa Hrista, pa se Crkva oblači u isključivo crne odežde, bez uobičajenih ukrasnih oznaka crkvenog dostojanstva. Bogosluženja tokom Strasne sedmice su mnogo duža i svečanija od svakodnevnih velikoposnih službi. U prva tri dana služe se: veliko povečerje, jutrenje i Liturgija preosvećenih darova. Svaki dan Strasne sedmice posvećen je posebnom spomenu i naziva se Velikim.
Na Veliki ponedeljak Crkva svedoči o početku Hristovog stradanja i podseća na priče o Josifu i „neplodnoj smokvu“ koja se, po zapovesti Gospodnjoj, na ovaj dan osušila. Noć na utorak, kako svedoče jevanđelja, Isus Hristos proveo je u Vitaniji, ali je utorak ujutru došao u jerusalimski hram gde je propovedao. Od njegovih pouka Crkva je za Veliki utorak izabrala priču „o deset devojaka“. Na Veliku sredu u službi pominje se „žena grešnica koja je izlila miro na glavu Spasiteljevu“.
Za Veliki četvrtak vezano je više događaja od kojih su dva najznačajnija – „pranje nogu“ i ustanovljenje tajne svetog pričešća. „Tajna večera poslednji je obed Hristov sa njegovim učenicima. Tokom pashalne večere na dan pred svoju smrt, on je blagoslovio hleb i vino, zapovedivši učenicima da ih jedu njemu u spomen. Prvi hrišćani počeli su da svetkuju večeru Gospodnju u jerusalimskoj crkvi, a ceo događaj poslužio je kao okosnica za današnje Pričešće, Evharistiju“, stoji u „Biblijskom rečniku“. Tokom Strasne sedmice kuva se sveto miro, čije se osvećenje vrši na Veliki četvrtak.
Svi događaji u Hristovom životu na dan koji Crkva obeležava kao Veliki petak označeni su bogosluženjima: vreme Hristovog hapšenja u Gestimanskom vrtu i osuđivanju na smrt, prema odluci arhijereja i starešina (jutrenje), dovođenje Isusa Hrista na suđenje kod Pontija Pilata, suđenje kod Pilata, krsna stradanja i vreme smrti (Carski časovi) i skidanje Hristovog tela sa krsta (večernja služba). Na večernjoj službi se posle molitvi i čitanja o Hristovom stradanju i smrti, radi poklonjenja umrlom Gospodu, na sredinu hrama iznosi sveta plaštanica, na kojoj je Hristos naslikan.
Poredak časova i službi pripisuje se svetom Kirilu Aleksandrijskom koji je živeo u 5. veku, dok je kanon o raspeću Gospodnjem i na plač Presvete Bogorodice delo Simeona Logoteta, najznačajnijeg crkvenog pisca Vizantije 10. veka. Veliki petak je dan najdublje žalosti i crkva propisuje najstroži post.
Na Veliku subotu Pravoslavna crkva pominje telesni pogreb Isusa Hrista i Njegov silazak u had. Na jutarnjem bogosluženju završava se čin sahrane Hristove. Večernja služba ovog dana sjedinjuje se s Liturgijom svetog Vasilija Velikog i tokom nje, pored čitanja jevanđelja o vaskrsenju, kao najava velikog događaja, crne svešteničke odore zamenjuju se svečanim.