Zašto Romkinje (ne) ćute? 1

Problem dečjeg braka i dalje, u najvećoj meri, izaziva pažnju civilnog društva, ženskih i romskih organizacija koje su uporne u nastojanjima da se ova praksa iskoreni.

Posledice su razarajuće po život devojčice, kasnije žene, iz perspektive obrazovanja, mentalnog i fizičkog zdravlja. Samo što se ova druga dva segmenta ređe pominju. Rani brak, kako se češće u praksi naziva (iako je u stvarnom životu to brak sa detetom), uglavnom devojčicom, još je ukorenjen u romskim zajednicama od Vojvodine, preko Centralne do Južne Srbije i procentualno raste u ruralnim oblastima. Tako je, prema podacima Unicefa 2014. procenat onih žena koje su se udale pre punoletstva bio 57 odsto, a pet godina kasnije svega procenat niži.

Rani, dečiji brak nema nacionalnu karakteristiku. On se pojavljuje i u većinskoj populaciji, ali u mnogo manjem procentu. Pomireni smo sa činjenicom da je brak sa detetom u Srbiji dozvoljen (minimalni uzrast je 16 godina). Uvreženo je mišljenje da su devojčice već u tom uzrastu dovoljno zrele za telesne odnose. Potežu se primeri žena ranijih generacija, baka i prabaka i ne reaguje se dovoljno odlučno uz uvažavanje činjenice da je svako pre navršene osamnaeste godine još uvek – dete. I tako sistem i građani praksu dečjeg braka i dalje vide i tolerišu kao običajno pravo, karakteristiku jedne nacionalne zajednice, ponekad kao odliku sponzoruša koje samo misle na jedno – da se „preko kreveta domognu bogatstva“.

Zašto Romkinje (ne) ćute? 2

Tokom više od 20 godina rada sa Romkinjama videla sam da je ova praksa svaku devojčicu gurnula u mrak nasilja, ponore siromaštva, beznađa i nepoverenja u sve oko nje. Da, u sve, pa i u to da ne mogu ni da zamisle da život može da bude bolji i da one imaju prava na to. A put izlaska iz nasilja uvek je dug, težak i neizvestan.

Uhvaćene u kandže prakse kojom upravlja patrijarhat i njegovi čuvari i čuvarke (nažalost ni uloga žena u tome nije zanemarljiva), romske devojčice nemaju prava da sanjaju školovanje, uspehe, prve ljubavi, slučajne poljupce i slobodu da vole. Sa jedne strane je tradicija koja kaže da tako treba, a sa druge diskriminacija i rasizam koji strahovima boje njihovo detinjstvo, mladosti i život u celosti i time onemogućavaju i samu pomisao da bi neko mogao da se zaljubi u jednu Romkinju a da nije i sam Rom?!? Kako sme uopšte da se ponada nečemu drugačijem u društvu koje ma najveću socijalnu distancu prema Romima? I tako, pod pritiskom tradicije, želje da iskaže poštovanje prema roditeljima, spase sebe od diskriminacije, rasizma i društvenog nasilja, otvara vrata nekom novom nasilju.

Mnoge romske aktivistkinje se već decenijama bore protiv ove prakse, seksualnog nasilja, izloženosti nasilju, posebno psihičkom, i rizicima po zdravlje devojčica. Nažalost, još uvek su same u toj borbi. Njihova svedočanstva se uzimaju sa rezervom, sistem radi mira u kući toleriše običajno pravo i tradiciju. Institucije koje imaju zadatak da podrže žene sa iskustvom nasilja ne žele da vide pravo stanje stvari i trudne devojčice od 14 godina statistički unose kao žene, kršeći time UN Konvenciju o pravima deteta, a sistem podrške deci žrtvama nasilja, posebno seksualnog, nije moguće ni lupom pronaći.

Nacionalna koalicija za okončanje dečijih brakova pokrenula je kampanju Detinjstvo, ne brak! koja ima za cilj da skrene pažnju javnosti i profesionalaca na problem dečjih brakova.

Vreme je da podržimo Romkinje u borbi za pravo na život bez nasilja. Ta borba mora postati zajednička.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.