Zatvaranje dosijea Karadžić 1Zaslužni za osnivanje Haškog tribunala i za hapšenja: Madlen Olbrajt i Robin Kuk

Presuda Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Radovanu Karadžiću, bivšem vođi bosanskih Srba, za zločine protiv čovečnosti i genocid mnoge je, uključujući mene, ispunila osećajem dubokog zadovoljstva. Presuda ne samo što je dala izvestan znak za zatvaranje jednog od najbrutalnijih konflikata u Evropi posle Drugog svetskog rata; ona je takođe pokazala da je međunarodna zajednica rešena da osigura pravdu i odgovornost. Takav uticaj ne može da uruši ni oslobađajuća presuda srpskom nacionalističkom lideru Vojislavu Šešelju, koja je doneta samo nekoliko dana posle Karadžićeve.


Pre gotovo 25 godina, jula 1992, tražio sam u ime Hjuman rajts voča, čiji sam direktor tada bio, da se ustanovi Haški tribunal. Otprilike u isto vreme bilo je otkriveno da su Karadžićeve trupe otvorile koncentracione logore – u kojima su muslimanski muškarci i žene izgladnjivani, mučeni, silovani i ubijani – što je pojačalo podršku tom zahtevu.

Početkom 1993. kada se raspravljalo o osnivanju tribunala, tri puta sam putovao u Sarajevo, bosanski glavni grad pod opsadom Karadžićevih trupa. Bilo je to strašno vreme. Gotovo ništa nije funkcionisalo. Tih hladnih zimskih dana nije bilo struje ni grejanja; na slavinama nije bilo vode; i bilo je vrlo malo hrane. Još gore, svaki dan, mnogi su stanovnici bili ranjavani i ubijani granatama i snajperskim pucnjima sa brda koja okružuju grad, a na kojima su se samo nekoliko godina ranije, 1984, održale Zimske olimpijske igre.

Tim posetama bili su obuhvaćeni susreti sa bosanskim advokatima i drugima sa kojima sam razgovarao o početnim izgledima i ciljevima tribunala. Iako su moje reči naišle na učtiva klimanja glavom i na puno pitanja, malo je Bosanaca sa kojima sam pričao verovalo da će Haški tribunal nešto značiti. Oni su ideju o sudu videli kao fantaziju čiji je smisao bio da pruži utehu u najmračnijim časovima; povremeno sam se pitao jesu li bili u pravu.

Najzad, međunarodna zajednica baš i nije pokazala interes da interveniše kako bi pomogla Bosancima. Čak i kada su Karadžićeve snage, potpomognute regularnim oružanim snagama ostatka jugoslovenske države Slobodana Miloševića, brutalno gazile ka pobedi, Ujedinjene nacije su i dalje bile neutralne isporučujući jedino nešto hrane. Teško je bilo zamisliti da će međunarodna zajednica agresore ikada privesti pravdi.

Kritičari takve politike izvan Bosne pokazivali su sličan skepticizam tvrdeći da je Haški tribunal samo smokvin list koji treba da sakrije pasivnost pred užasnim zločinima. Kako sam priznavao u to vreme, takvo predviđanje je svakako imalo težinu; ipak, bio sam uporan u tvrdnjama da bi tribunal mogao da privede pravdi mnoge od najodgovornijih. Znao sam da Haški tribunal nema šanse da uspe na bilo koji način ako se ljudi poput mene kolebaju.

Izgleda da je optimizam pobedio. U maju 1993. Savet bezbednosti UN jednoglasno je usvojio rezoluciju o osnivanju Haškog tribunala. A gotovo četvrt veka kasnije, tribunal je prevazišao očekivanja.

Zaista, Haški tribunal je pritvorio sve koji su bili optuženi na svim zaraćenim stranama u bivšoj Jugoslaviji, osim onih koji su umrli pre nego što su mogli biti uhapšeni ili izručeni. Vodio je suđenja koja su bila visokog kvaliteta, privržen standardima pravičnog procesa, što je vodilo i osudama i oslobađajućim presudama. Posle osude Karadžića, na primer, tribunal je oslobodio Šešelja po devet tačaka optužnice za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, a u vezi sa etničkim čišćenjem u Bosni, Hrvatskoj i srpskom regionu Vojvodini. Iako se slažem sa italijanskom sudijom koja je uložila svoje prigovore u tom slučaju, odluka odražava visoke standarde suda za dokazivanje veze između podsticanja i počinjenih zločina.

Povrh toga, Haški tribunal je sarađivao sa sudovima u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji kako bi pravdi bili privedeni učesnici postjugoslovenskih ratova nižeg ranga. A Evropska unija je nedavno osnovala poseban sud koji će se baviti zločinima kosovarskih snaga u ratu koji su vodili kasnije te decenije. I, naravno, Haški tribunal bio je podsticaj za osnivanje drugih međunarodnih krivičnih sudova, uključujući i stalni Međunarodni krivični sud.

Osigurati da se Haški tribunal pojavi kao snaga pravde nije bio lak podvig, i zahtevao je doprinos mnogih pojedinaca. Među njima su novinar Roj Gatman, koji je otkrio logore bosanskih Srba i o njima izveštavao, i bivša državna sekretarka Sjedinjenih Država Madlen Olbrajt, koja je osnivanje Haškog tribunala postavila kao prioritet u vreme dok je bila ambasador SAD u UN za vreme administracije predsednika Bila Klintona.

Tu je i prvi glavni tužilac Haškog tribunala Ričard Goldston koji je optužio Karadžića i čiji je integritet pojačao poverenje u novu instituciju. Hrabra srpska braniteljka ljudskih prava Nataša Kandić takođe je igrala ključnu ulogu, pouzdano i neumorno dokumentujući ratne zločine počinjene od svih strana u bivšoj Jugoslaviji. Američki general Žak Klajn takođe je doprineo, pošto je učinio prvi korak rukovodeći hapšenjem jednog ratnog zločinca, bosanskog Srbina. Konačno, pokojni britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk je insistirao da britanske trupe u sastavu okupacionih NATO snaga u Bosni posle rata budu odgovorne za takva hapšenja.

Kao i ja, svi ovi akteri su se nesumnjivo suočili sa skepticizmom u vezi sa Haškim tribunalom i njegovim radom; možda su imali i svoje sopstvene sumnje. Ali su znali da bi mogući učinak Haškog tribunala bio suviše veliki da se ne bi probalo. Sa osudom Karadžića njihovi napori su nagrađeni. Pravda je najzad ispunjena.

Autor je predsednik emeritus mreže Fondacija za otvoreno društvo i osnivač Hjuman rajts voča, autor dela Pokret međunarodnih ljudskih prava: Istorija

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.