Da li se navodni „demokratski deficit“ Evropske unije sada širi na pojedinačne evropske zemlje kao posledica krize suverenog duga? Uspon tehnokrata koji nisu izabrani na izborima u Grčkoj i Italiji ukazuje, bar površno gledano, da je razbijen stari tabu protiv tehnokratskih vlada koje postupaju po agendi koju diktira EU.
Razmotrimo Italiju. Većina Italijana je kolektivno odahnula kada je Silvija Berluskonija, koji je odslužio tri mandata na čelu Vlade, zamenio tehnokrata par ekselans , bivši evropski komesar i cenjeni ekonomista Mario Monti. Grčka je, takođe, kormilo Vlade poverila tehnokrati Lukasu Papademosu, nekadašnjem potpredsedniku Evropske centralne banke, koji nije izabran na izborima i koji je takoreći apolitičan.
Naravno, ovih dana mnogo stvari nije u redu sa EU, ali širenje njenog takozvanog demokratskog deficita nije jedna od njih. Zapravo taj deficit tiče se politički podesne lažne vesti. Učenjaci poput Endrjua Moravčika s Prinston univerziteta dugo su tvrdili da legitimitet EU ne potiče od glasačkih kutija, već od njene sposobnosti da obezbedi konkretne koristi građanima. Ono što EU ostvaruje preko tržišta koja se integrišu, ili čak eliminisanjem pasoške kontrole, naglašava dobiti od delegirane demokratije.
Preciznije govoreći, reč je zapravo o otuđenosti evrokrata od svakodnevne politike što omogućava EU da daje. Nasuprot gunđanju evroskeptičnih političara u Britaniji i sve više u državama članicama evrozone, sve veće razočarenje glasača politikom odražava distancu između obećanja i rezultata, a ne distancu između zvaničnika EU i građana država članica.
Prema šokantnim rezultatima ankete koju je nedavno objavio vodeći italijanski list Republika, više od 22 odsto Italijana ne nalazi veliku razliku između autoritarnog i demokratskog sistema vladavine. Deset odsto smatra da je autoritarni režim bolji i efikasniji od demokratskog političkog sistema.
Pad vere u demokratiju, koji nije ograničen na Italiju, vraća nas na moćno obrazloženje koje ističe sve veće uzdanje Evropljana u tehnokratsku vladu, odnosno u sigurnost. Od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada Sovjetskog Saveza Evropljane nije zbližavao san o demokratskom državnom uređenju širom Evrope, već pre svega želja za sigurnošću i bezbednošću.
Tokom posleratnih godina priča o evropskoj integraciji gotovo uvek je akcenat stavljala na zahtev za političkom, socijalnom i ekonomskom bezbednošću. Imajući u vidu nasilne demonstracije na ulicama Atine, Madrida i Rima, nije teško razumeti zašto će se neki ljudi još jednom opredeliti da prednost daju bezbednosti, naročito ekonomskoj bezbednosti.
Evropske tehnokrate su radile u službi bezbednosti uoči proširenja EU 2004. na bivše komunističke države centralne Evrope. Birokratija EU odigrala je ključnu ulogu u pružanju pomoći ovim zemljama da upravljaju kompleksnom tranzicijom sa socijalističke autokratije na kapitalističku demokratiju. U to vreme je malo ljudi to priznavalo jer su evrokrate retko kad ispisivale novinske naslove. Međutim, zahvaljujući svom uspehu u primeni tehničkih standarda na zemlje koje su težile članstvu u EU zaradile su ogroman legitimitet.
Stiče se utisak da u Evropi važi nepisano pravilo da što je proces depolitizovaniji, tehnokrate mogu da zadobiju više legitimiteta. Nasuprot tome, kad god se politika nađe na putu donošenja odluke birokrate gube kredibilitet.
Jedna primedba na dodeljivanje političkih ovlašćenja tehnokratama jeste da takva imenovanja predstavljaju ponižavajuće ograničavanje suvereniteta. U normalnim vremenima to je neprihvatljivo za većinu građana. Ali u kriznim vremenima, glas neutralnog tehnokrate zadobija veći legitimitet.
Monti je, na primer, bio među prvima koji su digli uzbunu zbog finansija Italije. Međutim, dokazujući neutralnost tehnokrata, on je u avgustu takođe upozorio na implikacije zahteva neizabranih međunarodnih institucija, u ovom slučaju Evropske centralne banke. Monti je to nazvao „podesta forestiero“, što je nešto poput strane vrhovne vlasti u Briselu, Vašingtonu i Frankfurtu, kao i u Berlinu i Parizu.
Lao Cu, osnivač taoizma, napisao je da je „lider najbolji kada narod gotovo i ne zna da on postoji“. Evropske vlade pogođene krizom sve više se okreću neizabranim tehnokratama, a gotovo da se mogu videti građani koji klimaju glavom u znak saglasnosti.
Autor rukovodi spoljnopolitičkim i evropskim studijama na danskom Institutu za međunarodne studije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
