Preduzetništvo u zamci tranzicionog performansa (1)

Pre nego što su se politički čelnici stranaka u Srbiji dogovorili o terminu održavanja parlamentarnih izbora, neki od aktuelnih (i bivših) kreatora ekonomske politike otpočeli su predizbornu kampanju. Nezaobilazna tema svih takmaca u predizbornim aktivnostima, gotovo tradicionalno, su preduzetništvo i mala i srednja preduzeća (MSP). I jedni i drugi pokušavaju da ubede građane Srbije kako su oni ključni za „izuzetne rezultate“ u toj oblasti.
Cilj svake tranzicije jeste fundamentalna promena osnovnih sistema organizacije privrede, države i društva, a ključna pretpostavka takvih promena je izmena sistema vrednosti. Dakle, neophodno je u krajnjoj instanci omogućiti prelazak iz dokazano neefikasnog u efikasni sistem koji će obezbediti ostvarivanje veće dodate vrednosti i velikog broja novih radnih mesta što bi trebalo da rezultira boljim kvalitetom života građana u Srbiji. Kreatori ekonomske politike imaju izuzetno težak zadatak da građane ubede kako su na putu tranzicije ostvarili „izuzetne rezultate“ i kako je stanje dobro i bolje nego što je bilo. U prvoj, nasilno prekinutoj tranziciji, zaključno sa 1993. godinom, u Srbiji je bio ostvaren rast od 1500 odsto novih aktivnih preduzeća, (vidi Tabela 1.) i da je održan minimalni trend rasta od 10 odsto godišnje to bi danas značilo više od 200.000 preduzeća ili oko 125.000 novih jedinica u kojima bi bilo oko 625.000 više novih radnih mesta. I mada svi znamo šta se do oktobra 2000. godine dešavalo, činjenica je da je u tom periodu broj preduzeća rastao između jedan i tri odsto, dok je broj zaposlenih dramatično padao i to tako da postojeća i novoformirana preduzeća nisu mogla i pored konstantnog rasta da umanje efekat broja otpuštenih. Pogoršavanje uslova rada MSP rezultiralo je padom ukupnog broja preduzeća u 1999. godini da bi tek 2004. godine bio dostignut nivo aktivnih preduzeća iz 1998. godine. Iz priložene tabele se vidi da nema govora o nekim „izuzetnim rezultatima“, čak je na kraju 2005. godine bilo 47 preduzeća manje nego u prethodnoj godini.
To je, bez sumnje, uticalo i na održavanje negativnog trenda zaposlenosti iako su MSP u tom vremenskom periodu beležila rast broja zaposlenosti, ali je nivo otpuštanja u drugim privrednim sektorima bio drastično izražen. Samo su mikro i mala preduzeća do 2000. godine zaposlila 79.671 novih radnika, dok su u istom periodu velika i srednja preduzeća otpustila više od 660.000 radnika.
Nakon oktobarskih promena, preduzetništvo i MSP su prepoznati kao isključivi metod rešavanja problema nezaposlenosti. Ovo je, uz sve ostale greške, bio najveći promašaj i pokazatelj fundamentalnog nepoznavanja preduzetništva i uloge MSP, što ukazuje i na pogrešno postavljanje i razumevanje strategije budućeg razvoja Srbije, što nas dovodi do suštinskog razloga dosadašnjeg tranzicionog tumaranja. Umesto da se preduzetništvo prihvati kao sposobnost alociranja inputa sa niskog na viši nivo efikasnije upotrebe i na taj način izvrši restrukturiranje privrede, kreatori ekonomske politike su prihvatili privatizaciju koja kao krajnji cilj ima punjenje budžeta i neproduktivno trošenje tako prikupljenih fondova. Na taj način izvršena je zamena cilja sa metodom. Preduzetništvo je pogrešno redukovano na pojmovno izjednačavanje sa zanatstvom čime je nedopustivo kompletirana tranziciona konfuziija u ovoj zemlji. Sledstveno tome, MSP „oslobođena“ svoje preduzetničke suštine isključivo su se pominjala u kontekstu generisanja novih radnih mesta. Šta je tu pogrešno?
Svuda u razvijenom svetu, preduzetništvo predstavlja sposobnost pojedinca i/ili grupe da prepoznaju na tržištu profitabilnu poslovnu ideju, da imaju znanja i sposobnosti da tu ideju sprovedu i ostvare bolje efekte upotrebe radne snage, opreme, tehnologije, kao i sposobnost da proizvod/uslugu stalno inoviraju prema zahtevima tržišta. Takvi preduzetnici i/ili preduzetničke grupe formiraju svoja mikro i mala preduzeća koja u zavisnosti od kapaciteta preduzetničke ideje, dalje „guraju“ razvoj i prerastanje svog biznisa od malog, preko srednjeg do velikog preduzeća. Sve razvijene zemlje se trude da takvim preduzetnicima omoguće najpovoljnije uslove kako bi svoje ideje „pretočili u dela“ jer samo ukoliko preduzetnici imaju povoljno poslovno okruženje, može se računati na nova preduzeća. Dakle, motiv svakog preduzetnika nije da rešava socijalne probleme države (visoku nezaposlenost i siromaštvo), već da maksimalizuje efekte svog poslovanja kroz razvoj i samo tada spreman je između ostalog i da poveća broj zaposlenih. Razvijene zemlje (i one koje su odmakle u tranziciji) prepoznale su preduzetništvo kao ključni faktor održivog razvoja i stvorile su međusobno povezan i od državne kontrole nezavisan interaktivni sistem nefinansijskih i finansijskih tržišnih institucija koje vode svakodnevnu „borbu“ za identifikovanje poslovnih ideja, njihovu artikulaciju do nivoa spremnosti za njihovu realizaciju i dalji nesmetani razvoj. Samo ćete kod nas čuti bankara i državnog finansijera koji kaže „mi ne finansiramo ideje nego preduzeća“. U tom slučaju nema novih preduzetnika, prepušteni su sami sebi čak i u situacijama kada imaju dokazanu sposobnost da se njihova ideja i realno ostvari na tržištu. To nas ponovo dovodi do problema nerazumevanja preduzetništva, činjenice da „neplivači ne mogu druge da uče plivanju“ odnosno da su instituciije – državne i paradržavne pune nekompetentnih „starih kadrova“ iz dogovorne i samoupravljačke ekonomije gde se svi „privatnici“ (osim onih koji su „prijatelji kuće“) doživaljavaju kao nešto prljavo, mutno i spekulantsko. Posledica takvog razmišljanja je stagniranje preduzetničkih inicijativa. I čitav sistem organizacije države, privrede i društva je u „zarobljenom umu“ pogrešno shvaćenog preduzetništva i održivog razvoja. Vlada, umesto da bude javni servis i izvršni organ, i dalje hoće da „vlaaada“, te se tako ministri i ponašaju kao kolektivni vladari sa svojim ličnim ministarstvima kao feudima. Novoformirane agencije i biroi su kao sirene (ni riba ni devojka) sa konfuznim misijama, načinom finansiranja i izborom kadrova, a skupština i građani su nemi posmatrači performansa koji se zove tzv. tranzicija, s tom razlikom što ovi prvi za to dobijaju ne male plate, a građani samo obećanja da će u budućnosti biti bolje i da treba da daju još krvi i znoja.
Nastavlja se