Srbija na dugom putu do energetske nezavisnosti

Veroslav Janković Brazilski nacionalni alkoholni program (PROALCOOL) koji je startovao 1975. godine imao je cilj stimulisanje proizvodnje etanola kako bi se smanjila zavisnost zemlje od uvozne nafte. Brazil je, inače, bio veoma pogođen prvom naftnom krizom 1973, kada je više od 80 odsto nafte bilo iz uvoza. Tada je tržišna cena šećera bila na niskom nivou, pa je sve to proizvodnju etanola učinilo još atraktivnijom. Ceo program realizovan je kroz pet faza. Prve dve faze (od 1975. do 1979. i 1980. do 1986. godine) obeležili su povoljni krediti proizvođačima kao i prelazak na specijalna ovzila što je rezultiralo povećanjem proizvodnje etanola sa 158 miliona na 3,2 milijarde galona godišnje. Čak 76,1 odsto vozila koristilo je etanol, a uvoz nafte, u odnosu na ukupan uvoz, je sa 46 odsto pao ispod deset odsto. Druge dve faze (od 1986. do 1995. i od 1995. do 2000. godine) sa veoma izraženom hiperinflacijom karakterišu ulaganja u nove tehnologije i pojava celoloznog etanola, kao i deregulacija tržišta uz povećanje obaveze umešavanja biogoriva u klasična fosilna goriva. Poslednja faza (od 2000. go danas) donela je novi procvat. Danas je Brazil najveći proizvođač biogoriva u svetu, a flex-fuel vozila sa pogonom na etanol čine čak 70 odsto ukupne prodaje novih automobila. Činjenica je, takođe, da se na 29.000 benzinskih pmpi mogu dobiti različite mešavine od 25 odsto do 100 odsto etanola, kao i čsiti biodizel B100. Brazil je krenuo sa proizvodnjom od 211 galona šećerne trske po hektaru, a danas proizvodi 634 galona po hektaru, da bi 2006. godine proglasio potpunu energetsku nezavisnost.
Stopama Brazila krenuo je i Island koji je svoju energetsku nezavisnost stekao zahvaljujući vetru i hidropotencijalu tako da prošle godine nije potrošio ni jedan dolar na uvoz energenata. U narednoj dekadi, SAD bi trebalo da smanje potrošnju benzina za 20 odsto i da dostigne proizvodnju 132,5 miliona litara biogoriva godišnje. Predsednik SAD Džordž Buš zatražio je od Kongresa da se dupliraju kapaciteti strateških rezervi nafte, da bi se zaštitili od prekida u snabdevanju. Trenutne strateške zalihe su, (prema podacima američkog Ministarstva Energetike od januara ove godine), 688,6 miliona barela, a smeštajni kapacitet 727 miliona barela. Jedan od glavnih motiva za promenu energetske strategije tržišta i činjenice da je zavisnost SAD od uvoza nafte gotovo duplirana od prvog arapskog embarga 1973. godine pa do danas, tako da je procenat uvozne nafte u SAD sa 34,8 odsto porastao na čak 60,8 odsto u 2005. godini. Zabrinjavajući udeo uvoza sirove nafte i rafinata, otvorena netrpeljivost Venecuele prema SAD, višegodisnji sukobi na Bliskom istoku i gorući problem globalnog zagrevanja bili su glavni motivi za snažan zaokret Amerike ka biogorivima.
A gde je u toj priči Srbija? Reforma energetskog sektora Srbije, podrazumeva definisanje ciljeva i prioriteta u okviru Strategije razvoja energetskih sektora i uloge državnih organa i energetskih subjekata u okviru nove institucionalne organizacije energetskih delatnosti u Srbiji. U tim ciljevima nigde se ne pominje energetska nezavisnost, čak se planira povećanje energetske zavisnosti, a zakon treba da pretrpi ozbiljne izmene jer nedovoljno tretira oblast obnovljivih izvora energije, dok se biogoriva čak i ne pominju. Iako se stalno upozorava da nedostaje 700 MW kapaciteta za proizvodnju električne energije ništa se ne preduzima da se taj problem reši. Obim direktnih stranih investicija u energetski sektor je veoma nizak, ako izuzmemo nekoliko donacija i povoljnih kredita namenjeni isključivo revitalizaciji postojećih kapaciteta i rešavanju ekoloških problema u proizvodnji i preradi osnovnih energenata. Dva su glavna razloga za izostanak investicija – nedostatak sredstava i nepostojanje pravila igre. Nisu jasno utvrđeni ni ekonomsko-finansijski instrumenti, niti postoji jasna tarifna politika, koja priznaje opravdane troškove proizvodnje energije i pružanja energetskih usluga i finansijski osposobljava energetske subjekate da ulažu u sopstveni razvoj. A samo dosledna primena koncepta opravdanih troškova proizvodnje energije može da motiviše potrošače sa racionalno koriste i energiju. Trebalo bi utvrditi i instrumente subvenciionisanja električne i toplotne energije, ali samo za socijalno ugrožene slojeve stanovništva.