Taktika gore-dole

Računica sindikata je jasna. Prema podacima Ministarstva trgovine, turizma i usluga, minimalna potrošačka korpa u julu je dostigla iznos od 34.267 dinara. Ako bi se minimalna plata postavila na nivo od samo 70 odsto minimalne korpe, onda bi ona trebalo da bude 23.987 dinara, što odgovara ceni od tačno 137,9 dinara po satu u prosečnom mesecu u kojem ima 174 radna sata. U poređenju sa i dalje važećom najnižom cenom rada od 115 dinara po satu radi se o povećanju od 20 odsto.

Poslodavci za ovoliki rast plata neće ni da čuju, a Vlada uglavnom ćuti, iako je sada sve na njoj. Sindikati odavno traže da se minimalna zarada trajno veže za minimalnu korpu, tako da jednom platom uvek može da se plati bar 70 odsto najosnovnijih mesečnih potreba. Na Socijalno-ekonomskom savetu, telu koje čine reprezentativni sindikati, predstavnici poslodavaca i Vlada Srbije, i koje odlučuje o visini minimalne zarade, ovaj predlog nikada nije „prošao“, pa se SES i dalje drži nemušte formule date u Zakonu o radu, kojom minimalnu cenu rada u praksi određuje onaj ko u datom trenutku ima veću političku težinu.

Naime, Zakon određuje da će se minimalna zarada utvrditi na osnovu „troškova života, kretanja prosečne zarade, egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice, stope nezaposlenosti, kretanja zaposlenosti i opšteg nivoa ekonomske razvijenosti Srbije“. Dakle, pošto nema nikakve formule za izračunavanje minimalca, on se u svakom momentu može postaviti na bilo koji nivo, a u poslednje dve i po godine taj nivo je bio uvek isti – 115 dinara. Zbog toga su najsiromašniji građani od 2012. godine do danas postali još siromašniji.

Koliko siromašniji? Mnogo. Kada je aprila 2012. poslednji put podignuta najniža zarada, minimalna potrošačka korpa koštala je 29.648 dinara. Danas košta 34.267 dinara, a plata je ista. To znači da naši najslabije plaćeni građani odnekud moraju da pronađu čak 4.619 dinara mimo svoje zarade da bi mogli da kupe istu količinu robe koju su mogli pre dve i po godine, kada im je minimalna plata poslednji put podignuta. A ona sve vreme iznosi istih 20.010 dinara.

Iako Vlada Srbije još nije donela nikakvu konačnu odluku oko minimalne plate, ministar finansija Dušan Vujović je jasno rekao da je povećanje od 20 odsto koje traže sindikati „ekonomski neopravdano“ i ocenio da bi minimalac eventualno mogao da poraste za šest do sedam procenata. To znači da bi u najboljem slučaju najniže plate sa 20.010 dinara skočile na 21.411 dinara, što je 1.400 dinara više, odnosno da bi sat rada koštao 123 dinara. Ovakva „tanka“ povišica bi skoro prepolovila pad standarda koji su najmanje plaćeni radnici pretrpeli od 2012. do danas (pošto je zbog poskupljenja minimalne korpe njihova plata izgubila oko 15 odsto kupovne moći), što je suviše malo da bi iko od njih time mogao da bude zadovoljan. S druge strane, i sindikati traže „previše“, pošto bi sa 20 odsto povišice, standard zaposlenih sa dna lestvice skočio iznad nivoa na kom je bio u aprilu 2012.

Prema rečima Ivice Cvetanovića, predsednika Konfederacije slobodnih sindikata, granica siromaštva u Srbiji je na nivou plate od 23.000 do 24.000 dinara, zbog čega je jasno da je zahtev za povećanje minimalne zarade opravdan. Istovremeno, Cvetanović se protivi najavljenom smanjenju plata u javnom sektoru, smatrajući da postoji niz drugih načina da država uštedi novac, o čemu je KSS pismeno obavestio premijera Aleksandra Vučića.

Tu je drugi problem oko minimalne zarade. Naime, povećanje najniže cene rada sa sobom povlači i rast ostalih plata u privredi, jer se zarade određuju na osnovu koeficijenata. Ako najniži koeficijent 1 znači platu od minimalnih 20.010 dinara, onda oni sa koeficijentom 2 primaju 40.020 dinara. Ako se poveća minimalna zarada, jasno je da rastu i sve ostale.

Zaboravljeni platni razredi

Sredinom godine Vlada Srbije je obećala da će od jeseni uvesti takozvane platne razrede u javni sektor, tako da će biti sprečeno da kao do sada sekretarica i vozač u jednoj instituciji primaju mnogo više nego sekretarica i vozač u drugoj državnoj instituciji. Međutim, jesen je došla, a nadležno Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave platne razrede više ne pominje. Ovaj komplikovan posao, koji bi trebalo da postavi jedinstveni kriterijum za određivanje visine zarada za ista zanimanja širom javnog sektora, mogao bi, prema ranijim najavama, da zaživi posle usvajanja rebalansa budžeta, što se očekuje sredinom oktobra, i to fazno. Vlada bi, prema svim najavama, ovu reformu iskoristila da dodatno smanji plate u javnom sektoru, tako što bi platu za određeno zanimanje utvrdila na nivou koji je niži od trenutno prosečne plate koju danas primaju oni koji se bave tim zanimanjem. Pojednostavljeno, ako šofer u jednoj ustanovi prima 30.000 dinara, a u drugoj 60.000, Vlada neće odrediti da plata svih šofera ubuduće bude 45.000 nego manje od toga.

Apsurdno ili neodrživo

Moguće da će ovog puta biti prihvaćena ideja da se dozvoli da najniže zarade porastu, ali da to ne povuče za sobom i rast ostalih plata, što je ranije predlagao predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković. „Zbog teške situacije u kojoj se naša privredna nalazi, predlog sindikata za rast minimalne zarade od 20 odsto je apsurdan. Ni Vlada se nije složila sa računicom sindikata da bi najniža cena rada trebalo da bude 137,9 dinara, jer to nije fiskalno održivo“, rekao je tim povodom Atanacković.