Crna Gora u NATO šansa za Srbiju

Iako je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i „glavni promoter stabilnosti u regionu“, kakvom samu sebe predstavlja, Srbija sve manje liči na svoje, našminkano, lice. Nju zapljuskuju talasi evrofobije, a zli duhovi iz devedesetih presvlače se u ruske haljine. I sami shvataju da su srpsku odoru oni uprljali. Obnovljeni hladni rat Zapada sa Rusijom vide kao poručenu priliku da Rusija, vojno, zagazi i na Balkan. Pod njenom kapom i zaštitom, dovršiti nesvršene nacionalne ciljeve u Bosni, osloboditi Kosovo i povratiti Crnu Goru!

Nažalost, pojedine izjave u Moskvi vetar su u jedra ovim opasnim i nerealnim planovima koje Rusija, sigurno, ne podržava, jer Rusija nije đavo, kakvom je doživljavaju i predstavljaju ovdašnji ostrašćeni rusofili.

Ništa se u današnjoj Srbiji ne sme potcenjivati, jer je Srbija polumrtva i onesvešćena. Slomljena užasima iz devedesetih, pritisnuta bedom i beznađem, Srbija gleda Farmu, Velikog brata, Parove, sluša svakodnevna takmičenja u pevanju, čita jezive naslovnice po novinama o tome ko je koga i kako iskasapio, zašto Srbi moraju mrzeti Albance, Bošnjake, Hrvate, Evropu i Ameriku. Nema više Srbije iz devedesetih, njenih prepunih trgova bune protiv mržnje, ludila i smrti. Ta Srbija je prevarena, opljačkana i zgažena. Ratni zločinci, a posebno oni kojima se sudilo u „antisrpskom“ Hagu, dobili oreole nacionalnih svetaca. Tajne službe smrti netaknute i svuda raspoređene. Ratni pljačkaši – biznismeni. Ratni huškači – akademici. Stigla, iz Moskve, i toliko čekana knjiga, koja promoviše zlo kao vrhovno dobro. U Srbiju se vraća i Apis. Patrijarh zove u boj…

Ali, u boj, bez Rusije, niti mogu niti smeju. NATO će ih sačekati i u Bosni, i na Kosovu. Tu alijansu su pobedili devedesetih i strepe od nove pobede nad njom. Vlada Srbije odoleva pritiscima da pristupi ruskoj vojnoj alijansi, iako kupuje rusko naoružanje. Slaba je to uteha za srpske bojovnike iz devedesetih i odrasli podmladak vaspitan na njihovoj propagandi. Strateško polje njihovog željenog boja opkoljeno je državama koje su u NATO alijansi. Jedini koridor za ruski vojni prodor je Crna Gora, a i ona je pred NATO kapijom. Decembar se primiče, a vreme ističe. Isprovocirati crnogorski Donbas. Propadne li prvi udar, ne odustajati, jer će, od pozivnice za članstvo pa do učlanjenja Crne Gore u NATO i zatvaranja NATO obruča oko čitavog Balkana, proteći još nekoliko meseci. To je strategija. Ona je, naravno, maskirana drugačijim ciljevima, što je i logično. Na političke udice uvek se kače lažni mamci.

Nema, nažalost, u Srbiji baš mnogo onih koji razumeju da je članstvo Crne Gore u NATO i šansa da se Srbija izvuče iz kaljuge nedemontiranog, neporaženog i sve agresivnijeg nasleđa iz devedesetih, da sebe reformiše i očisti od svojih zlih duhova, da i sama zakorači u NATO, jer je to ulaznica za Evropu. Izvesno je da EU više nije ono što je bila, da se tresu temelji projekta o Sjedinjenim državama Evrope i da se, ovakva kakva je danas, Evropska unija, možda, neće ni održati. Čak i da se to dogodi, a verujem da neće, sigurno se NATO neće raspasti, niti će oslabiti, a u NATO alijansi su, takoreći, sve demokratske države Evrope.

Posustali evroentuzijazam u Srbiji lako može i da se ugasi. Već sada, u Beogradu se, naglo i neočekivano, ali uvek dramatično i zbunjujuće, izokreću putokazi u budućnost. Više nije izvesno da je Srbija, nepovratno, prešla svoj evropski Rubikon. Čas je zapadno od Istoka, a čas istočno od Zapada. Zapravo, u Srbiji više ništa nije izvesno i neće biti izvesno sve dok Crna Gora ne dobije istorijsku i prekretnu bitku koju vodi. Ovoga su svesni svi zaverenici protiv ulaska Crne Gore u NATO alijansu, i oni koji to govore javno, i oni koji to ne govore, ali ćute.

Srbiju danas hipnotišu mnogi magovi. Narod je smućen i u amneziji. Zaboravlja brzo, ne veruje nikome i veruje svakome. Jednoga jutra, sunce greje sa Zapada, uveče je na toj strani pomračenje, a izjutra, nad Srbijom, grane sibirsko sunce. Ono je, trenutno, u zenitu.