Opozicioni raskol zbog Beograda 1Predstavnici opozicije na stepeništu parlamenta Foto: FoNet/Aleksandar Barda

Sadašnji raskol povodom nastupa na lokalnim beogradskim izborima nije prvi potres u redovima bojkot opozicije, niti je može politički dotući, budući da i nema šta da se dotuče. Ozbiljan je bio, setimo se, i razlaz zbog pitanja da li bojkot opozicija treba da sarađuje sa učesnicima izbora 2020.

Grupacija oko Dragana Đilasa je smatrala da može, Vuk Jeremić i njegovi da ne može, dok je Boško Obradović krenuo „svojim“ putem koji ga je doveo do terase državne vile na Dedinju, odnosno do pokornog učešća na događajima koje organizuje vlast.

Kao trenutak kada je razlaz prerastao u raskol može se označiti objavljivanje nalaza istraživanja Demostata. Po tom nalazu izbornu šansu protiv vladajuće SNS i Aleksandra Vučića opozicija uopšteno ima jedino u Beogradu i pod uslovom da se ujedini na jednu listu, što je bilo moguće zaključiti i „golim okom“.

Otvoreno su međutim, ubzro istupili oni koji traže svoju šansu i vide je u posebnom nastupu. To su tipično beogradski aktivisti iz Ne davimo Beograd udruženi sa Nebojšom Zelenovićem, bivšim gradonačelnikom Šapca, koji je nastupao u okviru bojkot bloka, a onda ga napustio da bi izgubio izbore u svom gradu.

Zelenović i NDB isforsirano su za kratko vreme pokušali da zauzmu politički prostor u Beogradu kao zeleno-leva kolona, ideološki čista od drugih opozicionih elemenata. Kako je ispričao Radomir Lazović iz NDB, prihvatili su savet evroposlanice Tanje Fajon, da se svrstano u ideološke kolone ide na izbore, a da se koalicije prave posle izbora, na osnovu toga ko je koliko glasova dobio i ko je kome potreban. I naravno, istakli da građani žele rešenje svojih svakodnevnih problema, a ne velike teme.

Teoretski, to sve može da stoji, ali ne za Srbiju. Za razliku od država koje imaju jasno geopolitičko određenje pa mogu da imaju i ideološke kolone, Srbija je i dalje u ranjivom stanju. Njena geopolitička pozicija je stalno neizvesna i izložena napetostima i strepnjama usled kosovskog pitanja, ali i pitanja odnosa u regionu bivše Jugoslavije. Taj nemir ideološku podeljenost – tipa da li ste za kapitalizam ili socijalizam – jednostavno anestezira.

Tačno je i to da ljudi žele komunalni red, u Beogradu kao i u drugim gradovima i mestima, ali da se na tome tako lako dobijaju izbori, i Vučić i SNS bi se u martu 2018. držali najavljene kampanje „hiljadu gradilišta“. Umesto toga, nastup SNS je preusmeren na suvu geopolitiku, a Vučić je lokalne izbore u Beogradu dobio državnim posetama Sofiji, Zagrebu i Berlinu.

Nastali raskol, na zeleno-levu kolonu i ostale, kao da služi tome da pokoleba nameru Đilasa, ako ju je uopšte zaista imao, da sve napore usmeri ka nastupu u Beogradu. Umesto toga gura ga ka tome da jače pokuša na predsedničkim i parlamentarnim izborima, kao jedinom preostalom načinu da se nadomesti to što nema jedne liste u Beogradu.

I na primeru predsedničkih izbora pokazuje se pogrešnost rešenja koja se drže ideoloških podela.

Predsednički izbori 2017. jasno su pokazali da samo politički neuki smatraju da protiv autokratskog predsednika kakav je Vučić, drugi izborni krug mogu da izbore dva opoziciona kandidata različitih opredeljenja. Dakle, jedan građansko-liberalni, i jedan konzervativno-patriotski, koji bi pokrili suprotne polove biračog tela, pri tome imali fer odnos, bez direktnog napadanja, i koji bi obećali da će podržati onog ko uspe da uđe u drugi krug.

Na prošlim izborima imali smo takva dva kandidata – Sašu Jankovića i Vuka Jeremića. Uzgred, imali smo čak i nespretni pokušaj da se predsednički kandidati zajedno obrate javnosti na dan raspisivanja predsedničkih izbora u holu Skupštine 2. marta 2017. Mediji su izveštavali kako je došlo do koškanja između Jankovića, Jeremića, Boška Obradovića i Saše Radulovića koji je upravo objavio da se i on kandiduje, povodom toga kojim će redosledom govoriti pred novinarima. Do drugog kruga nije došlo, opozicioni glasovi nisu „narasli“, samo su se preraspodelili, a opozicioni kandidati nisu blagovremeno, niti snažno uspeli da ospore rezultat.

Zato, drugi krug predsedničkih izbora može da izbori samo jedan kandidat i to onaj koji je prihvatljiv i suprotnoj strani. Neko ko ima sposobnost da miri suprotnosti, ako ne baš da ih ujedini. Onaj koji je jasno određen, ali i u isto vreme i dovoljno umeren da ne odbija glasove onih koji ne podržavaju sve što on podržava. Neko ko je konzervativno liberalan ili liberalno konzervativan. Samo takav koji može da vodi donekle ujedinjujuću kampanju, a ne kampanju deljenja i svrstavanja, može i da izvede na glasanje i one koji inače ne glasaju.

Opoziciji je potreban kandidat koji je u stanju u isto vreme da uverljivo obeća i nastavak i promenu. I onaj koji će, tako pozicioniran, ako bude potrebno verodostojno osporavati rezultat u slučaju da ima čime (podaci sa biračkih mesta) to da radi.

Zašto je to najzad važno? Zoran Panović, glavni urednik Demostata, stalno ističe da će u opoziciji pravu šansu da preuzme vlast dobiti onaj ko je u stanju da pokaže i na unutrašnjem i na domaćem planu alternativni model stabilnosti.

A to znači i neko ko će biti u stanju da upravlja razdoboljem kohabitacije, kada će delovi SNS-a, posle neke zamišljene pobede opozicije i dalje zadržati neke „komade“ vlasti.

Vlast Vučićevih naprednjaka se neće srušiti momentalno kao kula od karata, kako to optimistično tvrde zbog svojih birača, opozicioni prvaci. Delovi hoće, ali ne svi, i sa time će morati da se računa. Dokle god nekog sa kime bi kohabitacija bila zamisliva nema u opoziciji, nije moguća ni nepovratna pukotina unutar vladajućeg korpusa, ni kad je reč o vrhuški, ni kad je reč o biračima. A dok ne dođe do takvog nepovratnog pucanja i raskola na strani vlasti, dešavaće se stalni razlazi u opoziciji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.