Pogled ka Zapadu 1Foto: EPA/EFE Olivier Douliery

Pobeda Džoa Bajdena na predsedničkim izborima u Americi verovatno donosi povratak Evropske unije (EU) na poziciju ključnog partnera SAD na međunarodnoj sceni, što bi moglo da znači da će uloga Brisela u rešavanju regionalnih problema, uključujući prilike na Zapadnom Balkanu, porasti.

Dobri odnosi lokalnih balkanskih režima i lidera naklonjenih autoritarnom načinu vladanja sa autoritarnim liderima iz EU tu neće biti od velikog značaja jer ključnu ulogu će igrati vodeće zemlje poput Nemačke i Francuske, ojačane podrškom Vašingtona.

Pomenutim zemljama će biti važnije nivelisanje odnosa sa novom američkom administracijom nego „odbrana“ autokrata van EU.

Odgovor na pitanje u kolikoj meri će liberalno raspoloženi krugovi u novim okolnostima uspeti da ograniče vođe sklone autoritarizmu ili da ih smene najviše zavisi od sposobnosti tih krugova da dobro procene lokalne, regionalne i globalne prilike, da izaberu pragmatične i dostižne ciljeve i, naravno, da se dobro organizuju i povežu.

Srbija i srpska opozicija u tom pogledu za sada ne stoje dobro i nemaju jasno definisan koncept koji bi mogli da ponude Vašiongtonu i Briselu.

Paradoksalno, čak je moguće da se vladajući blok, koji je otvoreno podržao Donalda Trampa, bolje snađe u novonastaloj situaciji od razjedinjene opozicije.

Razlozi za to su odavno poznati. Vlasti predvođene predsednikom Srbije i liderom vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandrom Vučićem nastoje da pokažu spremnost da se okrenu Zapadu i načine otklon u odnosu na Rusiju, što je u Briselu i Vašingtonu dobro primljeno, ali istovremeno nisu spremne da se odreknu partijske kontrole nad institucijama i ojačaju vladavinu prava i medijske slobode.

U opozicionim redovima je situacija obrnuta. Nema jedinstvene platforme kada je reč o Kosovu i drugim pitanjima za koja je Zapad snažno zainteresovan, ali ima želje i interesa za jačanjem vladavine prava i medijskim slobodama.

Grupisanje

Na srpskoj opozicionoj sceni do sada je bilo više inicijativa koje su se odnosile na jačanje opozicionog bloka i na moguće modele organizovanja, ali one još nisu realizovane.

Postoje ideje o nastupu u jednoj koloni, o nastupu u više kolona koje bi bile organizovane shodno ideološkoj orijentaciji stranaka, kao i ideja o ukrupnjavanju Demokratske stranke (DS).

O jednoj ili više kolona se i dalje raspravlja, a ideja o ukrupnjavanju DS-a se nekako „utopila“ u novim podelama koje su potresle tu stranku nakon što se Branislav Lečić proglasio za njenog novog predsednika. Uz sve to, još se „vuče“ stari spor – da li je trebalo bojkotovati prošle izbore ili na njih izaći.

Na formalnom planu, odnosno u aktivnostima stranačkih rukovodstava, nema znakova približavanja stavova i stvaranja jedinstvenog fronta, ali se po izjavama pojedinih lidera i po aktivnosti stranaka na društvenim mrežama mogu naslutiti pravci u kojima se kreću različite struje.

Jednu grupu čine ljudi koji su bili u vlasti u vreme kada je vladajući blok predvodila Demokratska stranka (DS), a među njima je dosta bivših funkcionera te stranke.

Reč je o neformalnoj grupi koja se oštro protivila bojkotu prošlih izbora, zagovarala i zagovara ulazak u evroatlantske integracije i podržavala nastojanja Brisela vezana za dijalog vlasti i opozicije.

Termin grupa ovde, naravno, treba shvatiti uslovno jer su samo neki od članova te grupe međusobno povezani po osnovu članstva u istoj partiji ili istom političkom bloku, a nikakva zajednička organizacija ne postoji.

U tu, uslovno rečeno grupu, bi mogli da se svrstaju bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac i funkcioneri okupljeni oko već pomenutog Lečića, pa i Gordana Čomić, koja je u međuvremenu postala ministarka za dijalog u novoj srpskoj vladi. Verovatno o mnogim važnim pitanjima nemaju isti stav, ali izbegavaju otvorena sukobljavanja.

Druga (opet uslovno rečeno) grupa su stranke koje su bojkotovale izbore, ali još nisu uspele da definišu čvrstu zajedničku političku platformu i da se međusobno organizaciono povežu.

Vodeće među njima su Stranka slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa, Narodna stranka (NS) Vuka Jeremića i Demokratska stranka (DS) Zorana Lutovca. SSP ima ambiciju da bude stožer okupljanja opozicije, ali istu ambicuju gaji NS.

DS, koja je godinama bila vodeća proevropski orijentisana snaga na srpskoj političkoj sceni, jeste u raspadu, ali ima ugled koji bi, makar teoretski, mogao da se revitalizuje.

Uz pomenute političke organizacije iz takozvanog „bojkot bloka“ koje će uticati na prilike na opozicionoj političkoj sceni u narednim mesecima i godinama, deluje još dosta manjih stranaka različite orijentacije.

Zajedno za Srbiju (ZZS) bivšeg gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića, Pokret slobodnih građana (PSG), Nova stranka i još neke manje organizacije čine grupu liberalno i proevropski orijentisanih stranaka.

Unutar njih neprekidno traju previranja, a ZZS je počela da se okreće lokalnim inicijativama i pokretima, sklopivši savez sa inicijativom Ne davimo Beograd. Objedinjavanje lokalnih građanskih inicijativa i organizacija bi moglo da donese ozbiljan rezultat, ali taj posao je još u povoju.

Na „desnom krilu“ opozicione scene se, uz svakako najuticajniju Jeremićevu NS, nalazi još nekoliko manjih stranaka.

To su pokret Dveri Boška Obradovića, Demokratska stranka Srbije (DSS) i još neke konzervativno ili nacionalistički orijentisane grupe koje teško mogu da prihvate ideju o dogovoru o normalizaciji odnosa sa Kosovom.

I među njima postoje ozbiljne razlike. Tako, na primer, DSS učestvuje u vlasti, dok su Dveri bile izraziti zagovornik bojkota. DSS je pre prošlih izbora potresla ozbiljna unutrašnja kriza, a njena uticajna funkcionerka Sanda Rašković Ivić je prešla u NS.

Napetost

Sve opozicione stranke i organizacije iz pomenutih grupa, čak i pod pretpostavkom da se sutra ujedine, u ovom trenutku ne mogu da pariraju vladajućem bloku koji je duboko ušao u sve pore društva i privrede, stvorivši efikasnu mrežu kontrole biračkog tela.

To je postignuto kombinacijom kontrole mejn strim medija i upotrebom resursa države koja je u stanju da obezbeđuje zaposlenje i druge beneficije u zamenu za glasove za vladajući blok.

Osim toga, vladajući blok čak pojačava satanizaciju opozicije i drugih oponenata, produbljujući antagonizme unutar srpskog društva. Time nastoji da ojača podršku svojih pristalica, ne osvrćući se na činjenicu da napetosti i netrpeljivosti unutar duštva dramatično rastu.

U takvim uslovima opozicija je svesna da će teško isposlovati ustupke, da ne može da računa na brzu smenu vladajućeg bloka demokratskim sredstvima i da u očekivanom dijalogu sa vlastima o izbornim uslovima verovatno neće dobiti mnogo. Ali, Brisel i Vašington žele što bržu normalizaciju prilika u regionu, a iz tih centara uveliko pristižu signali o neophodnosti dijaloga.

Kako stvari sada stoje, opozicione stranke neće imati mnogo manevarskog prostora i neće smeti sebi da dozvole ponovni bojkot izbora

Dijalog, dakle, nema alternativu i samo je pitanje o čemu će se raspravljati, kako će se za tu raspravu pripremiti i organizovati opozicione stranke, sa kakvim zahtevima će izaći i da li će moći da dobiju podršku Zapada.

Jasno je, takođe, da smena demokratskim sredstvima mora da bude proces koji podrazumeva postupnost, sličnu onoj primenjenoj u vreme rušenja režima Slobodana Miloševića.

To znači ozbiljan rad na terenu, postepeno osvajanje pozicija od lokala pa naviše, upornost i, naravno, logističku i finansijsku podršku.

Opozicione stranke se verovatno nadaju da bi, nakon promena u Americi, mogao da poraste interes Zapada za njih, ali ozbiljnu podršku teško da mogu da dobiju pre nego što im pođe za rukom da pokrenu šire političke akcije i, što je naročito važno, definišu političku platformu kojim bi zainteresovale Brisel i Vašington da ih snažnije podrže i pomognu.

Stvari, naravno, mogu da se brzo promene ukoliko dođe do dramatičnog pogoršavanja ekonomskih i socijalnih prilika u zemlji, što bi podstaklo ulične proteste i nerede.

Takav scenario je opasan i nepoželjan, a najveću odgovornost za budući razvoj događaja snosiće vlast koja za sada ne pokazuje nameru da načini istinski kompromis sa oponentima, neprekidno produbljujući antagonizme.

U Skupštini Srbije poslanici vladajućeg bloka troše veliki deo vremena na napade na opozicione stranke koje nemaju poslanike u parlamentu, a predsednik Srbije je, na kritike zbog toga što se zbog pandemije ne ograničava rad klubova i restorana, odgovorio porukom ugostiteljima nekeo hoće da im zabrani rad.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.