Sa teškoćom se stiže do mora – pesak, zujanje, topao i vlažan vazduh, bleda mesečina usporavaju hod. Po plaži su rasute kore od lubenice, plastične boce, iskorišćene papirne maramice.
Na jednom deblu koje se ko zna kako našlo tu na obali, prekrštenih nogu sedi Ilham, električar zaposlen u obližnjoj centrali. „Zovem se isto kao i predsednik republike, Ilham, samo nažalost moje prezime nije Alijev“, govori sa dozom ironije. Posmatra talase koji se razbijaju o obalu i pije penušavo pivo najgoreg kvaliteta iz već poluprazne flaše. To je poslednja. Tako je samom sebi obećao. Od sutra prestaje da pije. Zauvek. To kaže svaki dan. Ilham živi u prefabrikovanom kontejneru na posedu centrale. Na raspolaganju ima još jedan kontejner u kom je postavio svoju laboratoriju. Popravlja kompjuter, grejače, kalkulatore. U njegovoj kancelariji, uvek upaljena lampa daje jasne i dobro definisane konture realnosti. Međutim, na plaži, mesec pretapa i iskrivljuje ivice i linije okolnih objekata. „Moja žena me ne voli zbog alkohola. Međutim, ovo je poslednja flaša“, kaže Ilham. Ima 43 godine, ali izgleda dvadeset godina starije: posedele kose, lica izboranog i spaljenog od sunca, bez jednog prednjeg zuba koji je izgubio u nesreći pre mnogo godina. Ilham je iz jednog sela udaljenog 140 km od Bakua. Osim žene, kod kuće je ostavio i dve ćerke školskog uzrasta. Do pre desetak godina bavio se poljoprivredom, uzgajajući povrće i brinući se o voćkama u svom voćnjaku. Sada zarađuje 700 manata, to jest oko 350 evra. Međutim, već dva meseca nije primio platu. „Ovde nije kao kod vas, u Evropi“, tvrdi Ilham, dok gleda pred sobom. Sedi tačno naspram zvezde Severnjače. Žali se na nezainteresovanost vladajućih institucija da se suoče sa socijalnim problemima koji muče zemlju i na činjenicu da, uprkos velikom profitu ostvarenom od prodaje nafte, umesto da se smanji, klasna nejednakost u Azerbejdžanu je sve veća.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
