Beograd: Pogledi sa Kosančićevog venca

Moja jutra se bude uz škripu tramvajskih šina. Uz miris kafe koja ima najlepši ukus samo dok se pije na delu terase gde raste cveće bele boje i puca pogled na brodove optočene patinom. Ti brodovi još uvek nisu isplovili i kao da čekaju da ih ispratim, a ja se dvoumim. Moji su pogledi na svet sve ono što mogu da vidim dok gledam srcem. Svaki put kada poželim da se osetim kao srednjovekovna dama, da zaboravim da sam samo emancipovana žena sa beogradske kaldrme, obujem najviše štikle, u inat neravnom terenu i krenem u obilazak voljenog grada.

Muzika koja me prati putem cvrkut je ptica koji se meša sa tišinom. U odluci da napustim sigurnost svog pogleda i otisnem se u šetnju sa uspomenama, poput moje junakinje, koja hrabro za ljubav gine, ne razmišljajući da postoji sutra. I mene će ta bezuslovnost, znam, jednog dana ubiti, ali živeti bez ljubavi je tiho umiranje. Prvo gde mi se pogled zaustavi je mesto gde istorija počinje i završava nekim nepisanim pravilima.

Mesto gde vreme još uvek stoji, iako postoji više od dve stotine godina. Udahnem miris slikarskih boja i nahranim pogled koloritom koji mami, a potiče sa krovova starih kuća obloženih crvenim ciglama i oknima zelene boje, i tako nastavljam dalje mučeći se po neravnom terenu, ali hrabro, uživajući u zvuku večernjih zvona sa Saborne crkve. Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu, mami Varoš kapijom koja ima osmeh tajanstvene dame, koja se uputila da sedne na omiljenu klupu i posmatra neke prošle živote u svojoj mašti, hodajući pored junaka iz Selenićevog romana iz broja 7 i Pekićevog hodočasnika Arsenija Njegovana, zamišljajući kako bi bilo da i sama živim putujući.

Tako se i moja junakinja nastanila u ovom kraju, došavši s mora, s lakoćom saživela sa legendama, koje šetaju zajedno s njom, u visokim štiklama po kaldrmi i šeširićem na glavi, osećajući ženu u sebi, živi svoju ljubav svakodnevice, verujući da duša nije na prodaju. Uz miris štamparije, srednjovekovne biblioteke, leči svoje ranjeno srce, otkrivajući novu ljubav koja zaokuplja čula. Zabranjena ljubav, prema nekom ko je zauvek venčan sa nebeskim, postaje volja sudbine spremna da se promeni.

Ljubav prema lepoti je nešto što može zameniti bilo koju drugu ljubav, porok za vrlinu, maštu za stvaranje, strah za odvažnost, improvizaciju pretvoriti u kreativnost. Tako i ona menja svoju veru za neveru, povlačeći se u svoj svet kojem ne pripada, pa se vraća otvarajući širom vrata spoznajama da ljubav ne može biti greh ako se voli srcem prepoznata duša bez obzira da li će biti i voljena. A ja, nastavljam šetajući, lagano dodirujući dlanom kamene zidove kuća koje čuvaju misteriju nekih starih vremena i skrivaju priče koje su živeli njihovi stanovnici, sećanju koje još uvek stoji na granici između jave i sna, tamo gde je vreme zamenilo brojeve za ljude, a ljude pretvorilo u brojeve.

Odlomak iz romana „Četiri portreta sa Kosančićevog venca“.