Dan kada selo gori

Imala sam sreću da mi stari poznanik Perica, kome je pravo ime Nebojša, dugogodišnji tragač za zlatom u Australiji, a sada zaposlen u Turističkoj organizaciji Majdanpek, kaže: „Dođite na ‘pobusani ponedeljak’ u selo Debeli Lug, videćete nezaboravan vlaški obred u kome celo selo gori!“ Imala sam, takođe, sreću da me tamo poveze Miki, doskorašnji fotograf muzeja u Majdanpeku.
Stižemo predveče, zna se da će vatre početi da gore kad padne mrak. Malo selo, takoreći predgrađe Majdanpeka, smešteno je najvećim delom u glavnoj ulici – vrlo dobrom putu ka Žagubici. Šetamo i razgledamo. Ispred svake kuće već se pripremaju „lomače“ – ukršteni komadi cepanog drveta koji nisu kraći od jednog metra. Primećujem da neko ima i metalnu konstrukciju oko koje slaže trupce, poneko stavlja drveni krst, a dve bake ispred siromašne kućice prave sasvim malu drvenu piramidu. U jednom dvorištu, sa svežom čituljom na kapiji, starija, lepo obučena žena stavlja sveću na cvet dvorišne magnolije i na vlaškom jeziku izgovara namenjenu molitvu, potom sveću zabada u zemlju.
Idemo pored dobro opremljenih samousluga, ljudi ispred njih piju pivo, a ispred jedne je i „plehana“ muzika, spremna za ceremoniju. U svakom dvorištu sprema se hrana, postavljen je sto, a na njemu i činija raznobojnih uskršnjih jaja. Pogled mi se zaustavlja na veoma lepom kompleksu bašte i dve velike, otmene zgrade, koje kao da ne pripadaju ovom ambijentu. Miki me odmah upoznaje sa šumarskim inženjerom koji objašnjava da je tu Šumska uprava i Direkcija Oglednog dobra Šumarskog fakulteta u Beogradu, čuvene „Majdanpečke domene“ koju je davno kraljica Marija poklonila ovom fakultetu.
Smrkava se. Živost na ulici, počinje da deluje kao „štrafta“. Šetaju svečano odevene porodice. Velikom brzinom stiže i auto beogradske registracije i iz njega istrčava, sa suprugom i punom opremom, čuveni fotograf Dragoljub Zamurović. Malo dalje Perica prislanja na banderu džinovske metalne merdevine, a na njih se, sa punom opremom, penje riđi Laponac Jaakko, umetnički fotograf koji snima za fotomonografiju „Svet Vlaha – nepoznata kultura“. Meštani mu dobacuju: kako si, Ahtisari? Jaakko se smeška, ali ne odustaje od smišljene pozicije na merdevinama. I Miki zauzima busiju.
Mrak je, čuje se truba, vatre se pale jedna za drugom, redom, sa početka sela. Uskoro zaista, celo selo gori. Muzika dolazi do svake kuće, red je da trubača zakitiš novcem i izgovoriš namenu nekom svom pokojniku. Fotografi i nas nekoliko iz „velikog grada“, imamo svoju poziciju i sada počinju da prilaze domaćini iz okolnih kuća i da nas nude ofarbanim jajima i ostalim ponudama. Vidim da Miki trči i snima dve siromašne bake koje, sa svećom u jednoj, i posudom sa tamjanom u drugoj ruci, obilaze oko lomače i nešto govore. Posle nešto više od sata, uz muziku i mnogo varnica, od vatri ostaje samo žar. Neki preskaču žar-zbog zdravlja.
Vlasi, koji su primili pravoslavlje, odužili su se još jednom svojim mrtvima baš na pravoslavni praznik, ali – u skladu sa svojim narodnim običajima. Poslali su im svetlost na onaj drugi, mračni, suvi i bezvodni svet iz koga će preći u raskošni raj ukoliko se porodice budu pridržavale običaja. Džinovske vatre, varnice, dim, ponude u hrani i piću, namenjivanje pesama – bili su način komunikacije sa pokojnicima. Jer, stara vlaška religija je animistička – smatra se da na „onaj svet“ idu i duša i telo i da pokojnici mogu da vide šta porodica i prijatelji čine za njih. Ovaj zajednički ritual svih domaćinstava bio je poslednji u nizu uskršnjih običaja.
Nije bilo turista. Oni su, valjda, otišli u neke daleke zemlje da vide arhaične obrede.