Detinjstvo na poljima smrti

Kambodža, siromašna zemlja na jugozapadu Azije, od 17. aprila 1975. do 7. januara 1979. prolazila je kroz agoniju terora okrutne vladavine diktatora Pol Pota, komunističkog vođe Crvenih Kmera. „Bile su to surove tri godine, osam meseci i dvadeset dana koje smo moja porodica i ja jedva preživeli“, rekao je tvrdim glasom Eng Sekčanvanta, vodič male grupe turista koji su krajem aprila obišli jedno od takozvanih Polja smrti u gradu Sijam Ripu, čuvenom po obližnjem Angkor Vatu, kultnom kmerskom gradu-hramu, građenom u 12. veku.
Kad je došao na vlast Salot Sar, poznatiji pod pseudonimom Pol Pot, što u prevodu može značiti Pol(itički) Pot(encijal), ili Brat Broj Jedan, obećao je svetliju budućnost za svoju napaćenu zemlju i osokolio intelektualce da mu se pridruže. Učeni ljudi oduševljeno su slali svoje biografije „gde treba“ i bili pozivani na razgovor o budućem angažmanu. Najavljeno im je usavršavanje u inostranstvu. Ljudi su slasno progutali priču o stručnoj nadgradnji, tim pre što se i Pol Pot školovao u Francuskoj ranih pedesetih godina 20. veka. Naišla sam i na podatak da je tom prilikom jedno leto proveo na radnoj akciji u Jugoslaviji.
Presrećni ljudi, motivisani verom u bolje sutra, pakovali su kofere i, ispostaviće se, odlazili na put bez povratka. Porodicama nedeljama nije stizao glas od najmilijih, ali su u polušapatu dopirale vesti da su ubijeni ili, umesto u priželjkivani Pariz, London, Rim, upućivani na pirinčana polja. Brat Broj Jedan obračunao se s potencijalnim neprijateljima šaljući ih na selo, na tvrdu zemlju, da čeliče duh, pa ako prežive i preobrate se dobro će mu poslužiti da učvrsti vlast, a ako se pobune – pa, nisu bolje ni zaslužili nego da ih pretvori u prah i pepeo. Istražni zatvori za državne neprijatelje nicali su na sve strane, a procenjuje se da je postojalo više od hiljadu polja smrti, uglavnom oko glavnog grada Pnom Pena, a na njima je ubijeno oko dva miliona ljudi (kažu, oko 20 odsto ukupne populacije).
Kada su saznali koja je zla kob zadesila intelektualnu elitu mnogi obrazovani ljudi počeli su bukvalno da glume ludilo kako bi izbegli sigurnu egzekuciju, rekao je vodič Eng (rođen 1974).
Kako bi roditelji bili što produktivniji na poljima deca su bila odvajana od njih i odvođena u kolektivna prihvatilišta.
„Pošto sam bio sitan i bolešljiv moja se majka obratila nadležnima revolucionarnim organima u našem selu i plačući ih preklinjala da me ne odvajaju od nje jer neću preživeti. Moj brat je umro od gladi. Smilovali su se i dozvolili joj da me zadrži i nosi u polje. Jednom me je sklonila u duplju drveta. Bilo je to u sezoni monsuna. Kiša je jako padala i počeo sam da se davim. Majka je bila daleko, ali su radnici na polju videli šta se dešava i spasili me“, priča Eng.
„Kad bi se žetva završila, terali su nas da sakupljamo svako zaostalo zrno pirinča na poljima. Nismo imali ni pitke vode ni hrane. Pio sam vodu u kojoj su prethodno ležali vodeni bivoli. Zaudarala je, bila blatnjava, ali to je bio jedini način da utolim žeđ. Ako ubereš samo jedan kukuruz i pojedeš ga sirovog mogao si izgubiti glavu. Ljude su trpali u kamione i odvozili ih nekuda. Ubijali su samo noću i vetar je donosio jauke i zapomaganja negde iz daljine. Leševe su bacali u bunare, ostavljali ih u džungli ili u barama. Neki su se ljudi žalili na umor i bolest i tražili da ih poštede rada. Optuživali su ih da su simulanti i odvodili ih na stratišta. Kambodžanci su danas u proseku veoma mladi jer su mnogi roditelji, babe i dede nestali u ratnim vihorima“, govorio je Eng Sekčanvanta, profesionalni vodič već deset godina, na platou kod manastira Vat Tmej (Novi manastir), ispred jedne od spomen-kosturnica žrtava režima Pol Pota u okolini grada Sijam Ripa.