Dođe mi da vrisnem

Pet ujutro. Majstor uključuje radio. Gromoglasno se čuje: „Dođe mi da vrisnem al’ izdaje me glas“, a onda krik vapijućeg iz sredine autobusa: „Majstore, moolim tee…“. Bilo je uslišeno. Vrisak je prigušen.

U Beograd stižemo za nekoliko sati. Nije ispod nule, ali vreme je odvratno. Sivilo. Kišica. Dovoljno za saobraćajni kolaps. Slavija u čvoru. Pre nekoliko nedelja, 17. oktobra 1997, izgorelo je Jugoslovensko dramsko pozorište u Ulici srpskih vladara. Pod naslovom „JDP progutao plamen“ Ilustrovana Politika piše da je požar izbio oko osam sati, a „lokalizovan je tek oko 13 i 30“.

U Beogradskoj ulici narednog dana ubijen je četrnaestogodišnji Dušan Jovanović. Tri godine stariji I. F. i M. Ć. oborili su ga na pločnik i šutirali dok nije izdahnuo. Razlog: utvrdili su da je Jovanović Rom. Političke stranke pokušale su, prema pisanju medija, da iskoriste ubistvo za svoju promociju.

Baba ridžovanka tražila mi je kartu u autobusu 27. Nisam imao. Strogo me gledala. Nije se pomerala par minuta. Gledala me. Onda je otišla.

Neke studentske organizacije trudile su se da razgore plamičak bunta koji je preživeo nakon okončanja masovnih demonstracija desetak meseci ranije. Ali nije im se dalo. Opozicioni lideri se posvađali. Studentski lideri otišli u političare. Na Platou kod Filozofskog transparent „Čedo pi… studente si izdo“.

Nekoliko meseci kasnije policija blokirala sve ulice oko Filozofskog. Jer, par dana ranije studenti su se probili do Brankove i blokirali saobraćaj zbog Zakona o univerzitetu. E pa šetnja neće moći. Na akciju „Isterivanje đavola iz Vlade Srbije“ zakazanu za popodnevne časove išlo se pojedinačno.

U parku Manjež, ispred Vlade, šaka jada. Vrtoglavom brzinom stiže marica, iz marice izleću divlje zveri, nastaje panika. Sedoh na klupu pored neke babe. „Nemoj sine da se baviš politikom“, posavetova me. Spasih glavu.

Majstor manevriše oko autoputa, s radija se čuje „bež Milane moja ružo, ćale mi se naoružo, u vazduh će sve da digne ne daj bože da te stigne“. Put se otegao, pojedine delove u vazduh digao Milosrdni anđeo. Mnogobrojna rodbina i prijatelji braći Dobrici i Toplici žele srećan odlazak u Vojsku Jugoslavije, a gostima na ispraćaju prijatan ručak. Masa predvođena liderima Saveza za promene ide preko Brankovog mosta da budi Novi Beograd. Izbezumljeni organi iz sve snage ih potiskuju nazad. Uleću i u kafiće u Pop Lukinoj ulici i prebijaju zaljubljene parove. Kao ljube se, a malopre rušili državu.

Tog 26. juna 2000. majstor nije pustio nijedan hit, slušali smo prenos utakmice Holandija – Jugoslavija. „Jugoslavija nije uspela da se plasira u polufinale Evropskog fudbalskog prvenstva, pošto je danas u četvrtfinalu, u Roterdamu, izgubila od Holandije sa 6:1, čime je eliminisana iz daljeg takmičenja“, izvestio je Radio Beograd. U autobusu tuga. Ja radostan. Možda nije u redu, ali znao sam da bi državni mediji, u slučaju pobede, uspeh predstavili kao da su golove za SRJ dali Slobodan Milošević i Mirjana Marković.

Na dan 12. marta 2003. na jedno uvo slušao sam spikerku koja je izveštavala da je Zoran Đinđić ustreljen, a na drugo glas radnice omladinske zadruge. Rekla mi je da mogu da mi ponude samo posao u Mekdonaldsu u Zemunu. Rekao sam da ću razmisliti. Spuštao sam se ka Brankovoj, video Đinđića kako se oporavlja i shvatio da u Mekdonalds nije za mene.

Posle par meseci sam pronašao posao. U trolejbusu koji je išao ka Slaviji bilo je vrlo tiho. Baba ridžovanka radila je svoj posao.